Spasi me tame

《14》

-Hoćeš li sesti na svoje uobičajeno mesto?-Upitala je bibliotekarka.
-Da.
-U redu. Idi ti onda sedi, a ja ću ti doneti novine. Moram da ih spustim sa gornjih polica.
-Mogu li pomoći?
-Nema potrebe.-Anđelka je prišla starinskim vratima. Vrata su vodila ka vanjsku terasu. Terasa je bila okrenuta ka moru, a moglo se videti i par gradskih zgrada sa strane. Na sredini terase se nalazio stepenik i baš taj stepenik je delio terasu na onaj pokriveni deo i onaj pod nebom. S obzirom da je kiša padala krenula je da sedne na svoje mesto u ćošku kraj ljubičica. Kada se okrenula tom kutu ugledala je muškarca kako vec tu sedi. Bio je okrenut ka moru. Mogla je videti samo gusto plavu kosu i veoma široka ramena. Nosio je smedju majicu koja je bila poprilično uska za njegovu gradju. Mislila je da se ona obukla neprikladno za današnji dan, ali njegovi kratki rukavi na majici su je uverili u suprotno.
Istina je da je njeno mesto bilo najlepše, a možda je bilo isto kao i ostalo samo je njeno srce naviklo baš tu da sedi.
Ugledala je udobnu fotelju na drugom kraju terase. Bila je tačno na ivici pokrivenog dela, pa je jedan deo tog mesta bio mokar, zbog vetra koji je nanosio kišu.
To joj se svidelo. Sela je tu čekajući novine.
Ubrzo je ugledala bibliotekarku kako nosi prdo papira.
Neko vreme ju je tražila pogledom po terasi, jer nije sedela na svom mestu. Čim je ugledala prišla joj je spuštajući novine na sto.
-Oh vidim da nisi na svom mestu.
-Zauzeto je.
-O mislim da ćeš morati da deliš svoj kutak sa njim. Poslednjih dana je redovan posetilac biblioteke.
-Zaista? Nadam se da će promeniti mesto.
-Ne verujem. Tu sedne svaki put.-Čim je žena otišla, Anđelka je namršteno gledala u nepoznata ledja.
Neko vreme je pokušavala da se namesti na novom mestu i čitavih sat vremena nije imala mira.
Tek nakon dugih minuta je uspela da zadrži koncentraciju.

Našla je dosta oglasa za posao, ali skoro ništa nije bilo za nju. Svi su poslovi bili ili na drugom kraju grada, neki čak u drugim gradovima ili neki prosto nisu bili za nju.
Samo je jedan oglas odgovarao. Zapisala je broj telefona i ime kafića, a zatim sklonila novine u stranu. Izvadila je knjigu iz ranca i odlučila da iskoristi glasan zvuk kiše kako bi pročitala knjigu do kraja. Primetila je kako je njen mozak toliko navikao da čita uz žvrljanje papira, da joj je zvuk kiše sada bio potreban. Činilo joj se kao da bez nekog sporednog zvuka nije mogla da čita.
Satima je bila zaokupirana tudjim životima iz knjige. Toliko je uživala u rešavanju tudjih problema da često zaboravi na svoje. A to je valjda i poenta čitanja. Nije samo stvar u širenju vokabulara i razvijanju moždanih vijuga. Nekad je reč o begu. Begu iz stvarnosti u neki tudj i možda lepši život. Možda taj život nije lepši, ali je svakako za nas bezbrižniji.
Tek kada se svetlost smanjivala i kada joj je bilo sve teže pratiti slova podigla je svoj pogled ka pogledu koji se pružao. Usput je pročitala i poslednju reč u ovoj knjizi.
U daljini se videlo zeleno ostrvo, ali je bilo suviše daleko da bi znala bilo šta drugo osim boje.
Iza ostrva je primećivala delić sunca. Polako je nestajalo zajedno sa bojama koje je ostavljalo.
Anđelka je znala da će se uskoro lampe na terasi upaliti kako bi osvetlile mesta za čitanje, ali vreme je da se vrati svojim problemima. Vreme je da se njima posveti, mada nekako nije umela da rešava svoj život. Nije umela da ga sredjuje.
Spakovala je knjigu u ranac, a zatim pogledala u plažu koja se jako malo videla iz sedećeg položaja.
Ovaj deo plaže je bio dosta daleko od dela u kom je želela da oduzme sebi život. Zaklela se samoj sebi da više neće kročiti na plažu. Nije bila sigurna u svoje mentalno stanje. Bila je ona svesna da njena ličnost nije baš najnormalnija. Bila je svesna da normalan čovek ni ne pomisli na ubistvo ili samoubistvo, a ona jeste. Ne jednom, ne dvaput, a ne ni triput. Mnogo više. I baš zato je znala da bi se njena želja za smrću mogla probuditi samo jednim korakom po plaži. A imala je neki osećaj da se ovaj put ne bi pojavio heroj iz tame i spasio je. Ovaj put se ne bi grešno poljubila osećajući kontrakciju mišića u svom telu.
Ovaj put bi bila mrtva. Zaista bi bila osakaćena o setene i potopljena slanom vodom.
Opet je morala da obriše suzu sa obraza, a zatim je brzo uzela stvari i krenula ka izlazu. Tek tada je spazila svoje uobičajeno mesto. Dečko je još uvek mirno sedeo, sada nije čitao. Glava mu je bila podignuta uspravno gledajući u daljinu. Morala je priznati da ga je razumela. Ovo mesto je magično. Natera čoveka da razmišlja o dobrim, ali i onim najlošijim stvarima.
Ušla je u biblioteku. Nikog nije bilo na pultu, pa je samo spustila novine i izašla iz zgrade.
Kiša više nije padala. Možda je pala po koja kap, ali uskoro će ili prestati skroz ili će doći novi nalet vode.
Možda bi neko na njenom mestu požurio kući upravo zbog ne znanja hoće li kiša da pada ili ne, ali ona je polako hodala razmišljajući o tome kako kiša pročisti grad. Čim krene da pada kiša ulice su slobodnije i čistije. Nema nervoznih pešaka koji jurcaju. Nema prosjaka koji se smrzava za koje parče hleba i malo paštete.
Čak je retko čuti glasnu trubu iz automobila nestrpljivog vozača.
Sve je bilo mirno, hladno, ali po Andjelkinom ukusu.
Dok se vraćala kući prolazila kraj mora. Nije bila blizu plaže na kojoj se pokušala ubiti. Čak ovde nije ni bilo plaže, jer je taj deo bio divlji, ali je dobro čula zvuk mora. Miris mora.
Talasi su bili užasno nemirni. Imala je osećaj kao da će je voda poprskati, ali visoki zid to nije dozvoljavao. Voda je glasno šamarala stene i zid. Bila je nemilosrdno.

-Mama!!! Stigla sam kući!!-Utrčala je u kuću skidajući svoje čizme.
-Mama!! Da li si tu?!-Veselo je dozivala majku želeći da joj pokaže crtež koji je nacrtala u školi. Mama, tata i ona. Crtež je bio.....baš pun ljubavi.
-Mama, zar si opet.......-Usla je u spavaću sobu svojih roditelja. Ugledala je svoju majku kraj ivice kreveta. Držala je svoju ruku na stomaku oblivena krvlju.
-Mama!!!-Odmah joj je prišla malim nogama uplašena.
-Idi. Izadji iz sobe! Idi Anđelka!-To je bio prvi put da je čula svoju majku kako viče. Zar njena majka nije bila mirna, krhka i staložena žena?
Anđelka se uplašila povišenog glasa svoje majke. Bio je bolan.
-Odmah izadji!! Odmah Anđelka!! Nemoj da me gledaš ovakvu!!
-Nije ti dobro. Bolesna si. Hoćeš da zovem tatu?-Lice njene majke se odmah tansformisalo u zaprepašćenu grimasu.
-Nemoj nikog da zoveš. Samo idi u sobu, molim te.-Ton joj je bio tiši. Anđelka je sa suzama u očima dobro osmotrila. Osmotrila je i njene krvave pantalone, a zatim je izašla. Čim je ušla u svoju sobu počela je da plače.
Njena majka krvari, njena majka je vikala. Zar je nešto loše uradila?
Anđelka je bila zbunjena nepoznatog, uplašena krvi, nije bila svesna šta će taj dan doneti. Šta će joj odneti.

-Anđelka?-Grub glas je probudio iz sećanja. Uplašeno se okrenula videvši samo crni auto ispred sebe. Prozor je bio spušten, a u autu je sedeo nov učenik. Čudno je što ga je tako zvala, jer mu se zapravo nije sećala imena.
Zbunila se njegovom pojavom.
-O nisam pogrešio, ti si. Hoćeš li da te odvezem gde si krenula?-Odmahnula je glavom ne mogavši da priča. Ako progvori njen glas će pući. Raspaće se pred nepoznatim muškarcem.
-Zar ćeš po ovoj kiši peške da ideš?-I zaista, kiša je padala. Zapravo, pljuštala, ali ona toga nije bila svesna do sad. Suviše je duboko ušla u sećanja da bi bila svesna sveta oko sebe.
-Da li si dobro? Izgledaš uznemireno.-Klimnula je glavom, a zatim skupila snagu i progovorila.
-Živim blizu.-Njegova grimasa joj nije bila najjasnija. Čak nije verovala da joj je poverovao.
-U redu. Vidimo se.-Čim je shvatio da mu neće odgovoriti zatvorio je prozor auta i pokrenuo ga.
Anđelka je gledala za crnim autom sve dok nije postao samo crna mrlja na kraju ulice.