Spasi me tame

《36》

Nakon što je iskašljala svu krv koju je zadržavala u ustima, pokušala je da se uzdigne, ali nije skupila dovoljno snage. Prosto je još dublje utonula u tepih ispod nje.

Dugo je ležala nepomična i uspavana. Uspavana ili onesvešćena nije važno. Bila je van ovog sveta psihički. Možda sa lepim snom, a možda bez sna. Svakako je sve lepše od stvarnosti, čak i košmar.
Prošlo je čitavo podne. Tek je tada krenula da se budi. Lagano, ali zasigurno.
Toliko je bila preplavljena bolom da ga je morala prisvojiti. Nije joj bio prvi put da trpi ovoliku bol. To je još tužnije od njene situacije. Mada, koliko god je umela da se nosi sa svim ovim, bolelo je unutra. U grudima, u srcu. Stezalo je više od rane na ruci. Probadalo je više nego bol u stomaku. Grčilo je više od grčeva u butinama.
Pomerila je ruke. Ispružila ih je do nogare kreveta. Pokušala je da se povuče rukama bliže krevetu, ali nije uspela. Suviše je mlitava za tako nešto. Istrošena.
Pokušala je opet, ali uzalud. Svakako je nekako morala da ustane.
Kada je shvatila da ne može sama da pomeri ništa sem ruku i nožnih prstiju izdahnula je zagušljiv vazduh.
Prislonila je obraz na tepih zatvorivši oči i razmišljajući.
Kada bi se podigla i kada bi uspela čak i da prohoda. Gde bi otišla? Ostala bi u ovoj sobi izložena Mladenovim hirovima? Otišla bi medju ljude polu mrtva i nesposobna da nosi samu sebe? Nema gde. To je njen najveći problem. Ovo joj je jedini krov nad glavom. Bez obzira na to da se Mladen skoro nikad ne penje uz stepenice. Nikad skoro nije ni blizu njene sobe, ali sada je došao. Nije joj rodjendan, niti je godišnjica smrti njene majke. Obično samo tada dolazi, a činjenica da počinje da se penje i van tih datuma je plaši. Užasava. Stvara joj veći nemir nego inače. Više joj čak ni soba nije nimalo bezbedna.
Ležala je i odmarala mišiće od udaraca sve dok nije pao mrak. Tada je osetila glad, žedj i ukočenost. Morala je da ustane. Ponovo je pokušala sa se privuče krevetu. Pomerila se. Malo. Suviše malo. Napravila je pauzu, udahnula vazduh i ponovo isto uradila. Ponovo se pomerila. Malo.
Uradila je to još nekoliko puta. Sve dok nije uspela da se privuče dovoljno blizu.
Glava joj je pulsirala. Bila je teška, ali ju je morala uzdići sa poda. I uspela je. Jedva. Podigla je svoj pogled ka krevetu. Krevet je nizak, ali ne dovoljno za njenu snagu.
Suza joj je potekla od jačine bola prilikom pokušaja uspravljanja u sedeći položaj. Uspela je. Blago se nasmejala kroz suze i grčenje lica.
Nakon mnogo vremena napokon je osetila mekoću kreveta ispod sebe. Htela je da ostane u sedećem položaju, da vidi stanje svojih nogu i stomaka, ali njena glava je bila teža od ostatka tela, pa se samo sručila na krevet ostatkom tela.
Dohvatila je telefon da vidi koliko ima sati. Iznenadila se kada je ugledala pristigle poruke. Poruku od razredne je očekivala u toku dana, jer kad god ne dodje neko u školu, a ne javi joj se pita da li su dobro. Ali nije bila samo poruka od razredne. Bile su još neke.
Ušla je u taj broj i ugledala u istoriji poziva samo jedan razgovor. Jutros. Tek se sad setila da su ona i Relja bili na pozivu dok je on išao do prodavnice, što znači da on ima njen broj telefona. On. Ona ima njegov.
Odmah je ušla u poslate poruke.

"Znam da se nećeš obradovati poruci, ali samo želim da znam da si dobro. Jesi li stigla do biblioteke, a i kuće bez problema?
Relja :)"

Nije htela ništa da mu odgovori. Šta bi? Da ga laže? Da, to je ličilo na nju. Da laže i samo klima glavom. Da vrišti kako je dobro i kako je samo jedna obična čudakinja koja ne želi nikog oko sebe. Nikog sem knjiga i životinja.
To je ona. Holivudska glumica, Andjelka.
Zato nije htela sa mu odgovori. Sve što bi napisala bi bila isfurana laž. Nije želela to. Nije želela da laže. Ne njega.
Kratko je odgovorila razrdnoj kako se razbolela i kako nije bila u stanju da dodje danas u školu, a nije ni sigurna kada će joj biti bolje.
Očigledno će joj trebati odmor neko vreme, samo što je za nju najveći odmor u školi. Što dalje od Mladena.
Čitala je Reljinu poruku, čitala i čitala. Postala joj je kao pesmica. S Relje je prešla na prisećanje siluete u mraku. Nije razumela zašto, ali poželela je da se ta silueta sada pojavi. Da bude tu, uz nju. Bar da je odvede negde gde će moći da se najede, napije i dobro oporavi. Negde gde će skupiti snagu za ostatak Mladenovih hirova.
Kada bi sad bila na klupici na kojoj je bila sa Reljom. Da je baš na toj klupici, sa njim.
Ukočila se na svoju pomisao. Na to kako bi joj to prijalo. Kako joj je jutros prijalo. Gotovo da oseća iste one leptiriće od jutros, bez obzira na to što Relja sada nije pored nje. Ko zna gde je. Upravo cinjenica da je on možda s nekom devojkom u društvu je naterala da ne razmišlja o njemu. Nije pametno da razmišlja o tome u ovom stanju. Ima prečih briga. Mnogo većih i ozbiljnijih. Ali je ipak kopkala činjenica gde je Relja.
Da je znala da je u biblioteci na njenom omiljenom mestu i čita jednu stručnu knjigu iz hirurgije smirila bi svoje disanje. Da zna da ceo dan misli o njoj i čeka njen odgovor disanje bi joj se ponovo ubrzalo. Uzbudilo. Ali ništa od toga ne zna. Zato je nemirna i potištena.
P

osmatrala je sklopljenu knjigu kraj nje, na krevetu. Želela je u svojim rukama. Želela je da udje u tudj život i kopa po njemu, a ne svom. Zaista je htela, ali misli su joj toliko buktale i kipile da nije mogla da se skoncetriše ni na jednu reč koja je van njenog života.
Pogledala je u ruže poredjane na komodi. Gledala je svaku zasebno. Sve su suve i beživotne. Sve su uvenule poput nje. Sve su dotrajale i istrajale. Kao ona.
Da li Mladen zaista na nju gleda kao na kurvu?
To pitanje je mučilo godinama, ali sada. Sada, kada je postala mlada, prelepa devojka, to je pogadja mnogo više. Na većinu njegovih uvreda je oguglala, ali na ovu.... Čini joj se da mu te uvrede nikada neće oprostiti.
Da li njen otac smatra da je sposobna dati svoje telo bilo kome? Ona nije sigurna da li će ikad moći da ga da ikome. Zapravo, kroz godine sve je sigurnija da neće moći. Nikada. Nikome. Ne samo telo, već bilo šta svoje. Nije sebična. Nije mislila sa je niko ne zaslužuje. Smatrala je da ona nikog ne zaslužuje. Jer ona više nije samo povredjena, uvenula i beživotna. Ona je prazna, izbodena, ubijena i iskorišćena. Ona je sve svoje dala čoveku koji je pohlepno uzimao i crpio. Na kraju krajeva kako ikome da se da kada ne sme ni da pogleda suprotni pol u oči. Uostalom ona ne zna šta želi od suprotnog pola. Njoj je nežnost najbitnija. A za nju je nežnost sve samo ne udarac, pa bio taj muškarac hladan ili ne. Nije važno. Važno joj je da odmori fizički od bola, na psihički je stvorena. Ne ume da živi bez njega.
Znala je da je njen život predvidiv. Znala je da neće biti mnogo drugačiji od današnjeg, ali nije mogla sa tim da se pomiri. Nije želela to što je predvidjala. Nije mogla.
Bolje se namestila na krevetu, jer su je mišići boleli pri svakom položaju. Podigla je rub majice kako bi uvidela štetu na svom telu. Bez obzira što su joj kapci bili na pola zatvoreni od iscrpljenosti pretrpljenog bola, nije mogla da ne vidi šta joj je uradio.
Stomak? To nije bio stomak. To je bilo sve samo ne stomak. Nije prošlo mnogo od Mladenovog odlaska iz sobe, od poslednjeg udarca, ali njena koža je bila natečena i poprilično tamne plave boje. To nisu bile obične masnice na ponekim mestima. Čitav stomak, svaka tačka kože je bila tamna i modra, a i izuzetno natečena. Plašila se da dotakne te delove. Plašila se da oseti tu nateklinu i tu bol. Butinu nije želela ni da proverava. Mada, nije ni mogla da skine donje stvari. Nije mogla da se savija ili napreže. Taman je sad našla položaj u kojem je bol ne satire.
Iskoristiće ga da zaspi i da prespava čitavu narednu noć.
Potpuno je zanemarila bol u glavi i praznom želucu zbog ostalih bolova. Barem je od nečega odmorila.
Uspela je da zaspi posle mnogo razmišljanja i plakanja. Jecanja i pokušaja da izbaci sve negativno iz sebe kroz suze. Nije uspela, ali se dovoljno umorila da zaspi.