Spasi me tame

《27》

Otac joj se nije vraćao kući to veče. Očigledno je zaglavio u nekoj kafani toliko da ne može da ustane. Dešavalo se to povremeno, mada ne često. Draže mu je da dodje kući i usmrdi čitav donji sprat, plus napravi neku štetu. Da li na njenom telu ili nameštaju, nije važno.
Obukla se kako je stigla, a onda odvila zavoj na ruci. Rana je još mnogo sveža, jedva da je krv stala. Ponovo je detaljno očistila i sredila, te je čvrsto zavila.
Morala je da prizna, koliko god joj prijao bol dok je stvarala ranu, toliko je mrzela peckanje kada je čisti.
Otišla je do dnevne sobe uveravajući se da Mladen nije stigao. Nije. Upalila je svetlo, jer i pored svetlog jutra koje je napolju, soba je mračna. Mladen uvek spusti roletne na prozoru i zamrači prostoriju koliko god je to moguće.
Tek kada je upalila svetlo shvatila je u kakvom haosu njen otac živi. Šta više, ovo se ne može nazvati haosom već svinjcem ili skladištem.
Pokupila je prazne flaše rakije i još nekih žestokih pića. Odnela ih je do kuhinje, pa se još triput vraćala po ostale. Toliko ih je bilo da su sve jedva stale u crnu kesu za djubre.
Flaše je sklonila, ali soba je još uvek ozbiljno štrokava.
Znajući da je danas na praksi nakon dva časa u školi, imaće vremena večeras da sredi kuću. Jedina prepreka biće njen otac. Dok je izlazila iz kuće noseći u jednoj ruci kesu punu staklenih flaša, a u drugoj uniformu za praksu, molila se svim molitvama koje su joj pale napamet da zatekne zaključana vrata kada se vrati.
Bacila je crnu kesu u prvi kontejner za oštre i staklene stvari, a zatim pošla ka šetalištu na kom će provežbati matematiku.
Naravno da je pre samog vežbanja prvo utonula u razmišljanje. Danas su joj u glavi bila tri muškarca. Tri! Pre samo tri meseca nije razmišljala ni o svom ocu toliko, a sada razmišlja o tri potpuna stranca. Sa jednim se poljubila, on je uveo u novi svet o kakvom je samo čitala u knjigama. Uveo je u par sekundi, ali dovoljno dugo da ga oseti. Da oseti tu nežnost koja joj nije sudjena. Čak se više zabrinuo za njen život od nje same. Drugi, morala je priznati da je manji stranac. On je izgovorio neke reči koje niko do tad nije. Razumeo je ono što niko drugi nije. Možda je bio samo dobar sa rečima, ali njoj su te reči prijale. To je plašilo više nego očev šamar, jer bol posle šamara je poznavala veoma dobro, bol posle ljudske prevare nikad nije okusila. Treći muškarac joj je svaki radni dan ostavljao divnu tamno crvenu ružu. O njemu ništa nije znala. Možda mu je poznavala rukopis, ali nista osim toga. Mogla je da pretpostavi njegov široki vokabular, jer ljudi kojima je vokabular uzak nemaju ideju o tajnim porukama. Tu ideju dobiju samo oni koji o tome čitaju. Znači treći muškarac je zasigurno pročitao više od dve knjige u životu.
Izdahnula je ne želeći da skloni svoje misli. Ovih dana su joj misli lagane, umirujuće. Nekada nije imala takve misli, nije uživala u njima. Sada počinje.
Ispisala je neke zadatke, a zatim počela da ih rešava. Zaista nije volela brojeve. Uopšte.
-Nadam se da ti znanje nije isparilo od petka.-Iznenadila se poznatom glasu, jer je sela na skroz drugoj strani šetališta nego inače gde ga sreće. Kako je našao?
Kada ga je pogledala prvo joj je jutarnje sunce zagolicalo lice, pa je morala da da očima vremena kako bi se vid razbistrio.
Zelenim peškirom je brisao znoj sa ramena i ruku. Zaista je pokušala da ga ne posmatra na način na koji ona mrzi da je drugi posmatraju, ali po prvi put se nije suzdržala. Čim je shvatila kakvu je kontrolu ispustila iz očiju odmah je spustila glavu ka papiru.
-Mislim da ću izvući dvojku.-Blago se osmehnuo. Nije bila sigurna da li je prevrnuo očima, jer je sunce piljilo pravo u nju. Mada osmeh je bio vidljiv, osmeh i znojava ramena, ruke, vlažna kosa koja je na suncu još svetlija i opuštenija. Mada oči, koje su inače prvo što se primeti na njegovom licu, sada se čine nevidljivim. Sve ostalo je došlo do izražaja.
-Opet ti sa dvojkom. Pomisliću da iz svega imaš dva, a opet ne deluješ tako prosečno.-Da li je trebala to da prihvati kao kompliment ili ne, nije razumela, ali je zvučalo kao nešto što su joj do sad samo profesori govorili.
-Iz matematike sam ispod proseka.-Široko se nasmejao, pa čak i ispustio čudan zvuk smeha. Bila je zbunjena. Njeno telo je bilo ravnodušno. Ruke su bile smirene, oči mirne i staložene, usne opuštene, kosa u svom zanosu povetarca, mozak je molio sve sile da ovaj muškarac nastavi kuda je krenuo. Sve je bilo uobičajeno za njenu ličnost sem krvi. Krv je strujala tolikom brzinom da srce nije stizalo na vreme da ga ispumpava i od oksigenisane krvi napraviti redukovanu. Taj nemir srca je uzburkao čitav sistem u njenom telu. Čitav organizam.
-Iz matematike si ispod proseka, jer si odustala od nje. Da malo više pratiš na času i vežbaš bila bi mnogo iznad proseka.-Primetio je neprijateljski zid oko nje, ali nije mario. Samo je nastavio sa svojim kritikovanjem njene nepažnje.
-Danas imamo dvočas matematike. Probaj na jednom da popraviš ocenu, a na drugom da odoliš knjizi.
-To drugo se neće desiti, a sad možeš da nastaviš kud si krenuo.-Odbrusila mu je ne mareći za njegovu adamovu jabučicu koja se lepo izrazila dok je pio vodu iz flašice. Glava joj je bila pognuta ka papirima, ali očima je krišom posmatrala njegove pokrete sve dok nije nastavio sa trčanjem.
-Kakav inbecil od osobe.-Pratila ga je oštrim pogledom sve dok nije skrenuo iza ogromnog stabla.
Njegovo uporno gundjanje o njenoj koncentraciji na časovima je nerviralo. Pa šta ako čita knjige, pa šta ako ima dva iz matematike. Iz svega ostalog je besprekoran učenik i sigurna je veoma bolji od njega. To što mu matematika ide od ruke ne znači da je bolji u svemu, samo da je rodjen pod matematičkom zvezdom, mislila je.
Uskoro je rešila četiri zadatka pa je sve spakovala i krenula ka školi. Nije žurila. Sat na desnoj ruci joj je pokazivao da ima još dosta vremena, pa je išla lagano kraj mora sve dok nije morala da skrene u ružniji deo grada. Bio je ružniji samo jer nije bilo lepog pogleda na more, već samo tmurne zgradurine i hitri ljudi. Ljudi očigledno vole da ustanu deset minuta kasnije i da po ceo dan žure. To je tužno. Čitav život im proleti u žurbi i rasejanosti. Niko od njih nema pojma kako je lepo ustati par minuta ranije, popiti kafu na terasi ili uz neku zanimljivu emisiju, a onda se u miru spremiti za ostatak dana. Zapravo, ni Anđelka nije bila upoznata sa tim svetom, ali je nekada imala veliku nadu da će biti. Sada joj je svejedno. Sada joj je jedina briga fakultet i malo njen čitav sadašnji život.