Spasi me tame

《6》

Imala je dvadeset minuta svog mira i želela je što više da opusti nogu dok je niko ne ometa.
-Boli te noga?-Veoma dubok, ali nekako mio glas joj je uzviknuo kraj ramena. Okrenula se. Nije bila sigurna da li je to nov učenik, ali je pretpostavljala. Znala je ljude u svom odeljenju dovoljno da shvati da on nije jedan od tih ljudi. Sigurno je novi učenik. Podigao je jednu obrvu pokazavši na njenu nogu koja je u grčevima bila nameštena na stolici.
-Ne.-Nesigurno je izustila, a zatim mu ponovo okrenula leđa.
-Ne bih baš rekao. Mislim da su ti mišići povređeni.-Skupila je usne shvativši da je upravu. Mišiću su joj bili presečeni, barem u jednom delu.
-Nisu.-Začula je skljocanje hemijske olovke, a zatim grubo zvrljanje po papiru. U par sekundi je napravio stotinu rasejanih linija po papiru. Bila je ubeđena u to.
-Nije dobro trpeti bolove.-Izdahnula je ometena u čitanju.
Neko vreme je ćutala. Pogledala je kroz prozor gledajući kako djaci lutaju dvorištem. Nije mogla da kaže da im zavidi na njihovoj slobodi, jer ona nije zarobljena. Nekako je zavidela na njihovoj vedrini, snazi, njihovim životima. Zavidela je što ne trpe bolove, barem ona nije znala da neko trpi.
-Sasvim sam dobro i nemam bolove.-Izgovorila je reč po reč naglasavajući svoju odbojnost. Neko vreme nije počinjala da čita želevši da se uveri da on više neće progovarati. Kada je bila sigurna da se zainteresovao zvrljanjem papira ipak je odustala od knjige. Držala je otvorenu, ali nije čitala. Nije ni gledala u njene listove. Gledala je kroz prozor. Razmišljala je o početku.
Početku njenog tmurnog života. Nerado se prisećala tog dana.
Taj dan je bio poput portala. Njen život je samo par sati pre tog događaja izgledao poprilično normalno. Imala je oca koji je podizao sasvim sam. Koji joj je ceo svet pružao na dlanu. Nije je on čuvao kao kap vode na dlanu, već joj je sve donosio sa tim dlanovima. Bio je pravim primer divnog muža kojeg žena nije cenila. Bio je pravi primer roditeljima. E onda se pojavio portal. Portal koji je jednostavno transformisao čitav njen život. Možda je njen život bio suviše savršen, pa se morao pretvoriti u nešto ovakvo. Možda su ćerka i on prošli kroz portal sudbine, portal zla koji ih je zavadio za čitav život. Možda... Možda je reč koja znači nešto što nikad nećemo saznati, ako je deo prošlosti. Nešto neshvatljivo.

Prestanak zvrljanja papira je probudio iz misli. Kao da je taj nemili zvuk držao u transu.
-Užas!-Začula je otresito guzvanje papira, a zatim kako ista ta papirnata lopta odskače po podu. Zar mu je toliko gadan crtež da ga je skoro zadavio?
Andjelka se setila kako su njeni prvi crteži negde na tavanu, spakovani u neku kartonsku kutiju. Možda ovaj dečko ne ume da ceni svoju umetnost. Pomislila je spuštajući nogu kraj druge. Uskoro će da zvoni. A noga joj se dovoljno odmorila.

Ubrzo je škola bila gotova. Sa poslednjim zvonom se ne završavaju samo časovi, već se ona vraća u stvarnost. Nekako je ta ustanova priseća da nije samo ta kuća njen život. Možda je njena glavna obaveza u životu da se brine o svom ocu, da trpim njegovo ponašanje, ali svakako nije jedina. Njena sporedna obaveza je da se školuje, a njena želja je da zbog tog obrazovanja postane veoma dobar lekar. Jedina prepreka je strah. Lekar znači biti okružen mnogim ljudima, raznim ljudima. Ona na to nije bila spremna. Nije se osećala dovoljno spremno za to. Bojala se da će njenu najveću želju uništiti zapravo ona.
Čim je ušla u park kroz koji svakodnevno prolazi, najviše zbog odanog prijatelja, ugledala je crno-belu loptu kako ide ka njoj. Obletajući oko njenih nogu nije uspela da je uhvati. Kada se napokon smirila uzela ga je u ruke osećajući kako neobično lepo miriše.
-Ovo je novo mališa. Da li te je to neko iz kraja okupao?-Zalajao je počevši da je oblizuje. Odmah ga je spustila na zemlju i pošla kroz stazu.
-Pošto vidim da ti je danas bio lep dan ne moram to da te pitam.-Pogledala ga je kako poslušno ide kraj nje. Usta širom otvorena, a jezik nisko izbačen iz usta. Oštri ocnjaci su se nazirali, ali iz njene perspektive nije mogla da ih vidi. Videla je samo podeblji stomačić kako se njiše u skladu sa njegovim korakom. Osmehnula se blago rušivši ubilački pogled.
-Volela bih da mogu ostati više sa tobom, ali obećavam kad se budem vraćala sa posla zadržaću se. Sad moram da požurim, smena mi uskoro počinje.-Čučnula je kako bih ga pomilovala iza uha, a zatim ga bolje pogledala.
-Volela bih da si moj.-Prošaptala je kroz biserne suze u očima. Uspravi se i podje ka svom radnom mestu.
Ona nije osećala tugu. Jednostavno je osećala potrebu da ga uzme i odvede kod sebe kući, ali je znala da mu je ovde mnogo mirnije. Jednostavno nije bila ni svesna koliko je njena duša ispunjena strahom, tugom i bolom.
Možete li sada, u ovom trenutku, da zamislite situaciju kao njenu. Naletite na divnog psa, stvorite vaš odnos u par minuta i poželite da ga povedete kući. Da bude vaš. Onda stanete, dobro razmislite, i pitate sami sebe da li je pametno to da uradite. Anđelka se ne boji očeve reakcije, ne boji se hoće li on dozvoliti da imaju psa u porodici, jer nije mario ni za kuću ni za porodicu. Ona se plašila za psa. Plašila se hoće li mu to zaista pružiti lep život ili će mu samo zagorčati postojanje, kao što je njeno zagorčano. I onda shvati kako je najbolje da ga ostavi na ulici. Da ga ostavi u parku samog i usamljenog. Možete li sada da primetite razliku između mene, vas i Anđelke. Nas bi brinula reakcija roditelja i ukućana, a nju brine opstanak psa.

Nije bila svesna suza u očima isto koliko nije bila svesna svoje stalne tuge.
Udahnula je pre hvatanja brave na vratima, a zatim ušla. Bacila je pogled na lokal. Četvoro mladih ljudi, a svi ostali su stariji od pedeset godina. Saosećala se sa porodicom ovih muškaraca. Dok ih oni čekaju kući nadajući se da nece doci pijan i da će im doneti neki mali znak pažnje, oni ovde bez trunčice žali prave jednu te istu grešku. Uništavaju svoj i život njihovih ukućana. Znala je jednog takvog čoveka. Živela je sa njim.
-Zdravo.-Obratila se sankeru.
-Dobro došla Anđelka. Opet iz škole?-Pokaza na njen ranac koji je po običaju spustila u hodnik zaposlenih. To je bila samo mala prostorija iza kuhinje koja je vodila do kupatila za osoblje.
-Da.
-Želiš li nešto da popiješ?-Odmahnula je glavom poklonivši mu jedan blagi osmeh. Uzela je poslovni ogrtač oblačeći ga.
-Večeras neće biti gužve.
-Kako znaš?-Upitala je dok je već uzimala poslužavnik u ruke.
-Skoro pa će kraj aprila, što znači da su im plate popijene.-Klimnu glavom te podje da poslužuje nove goste, a da rasklanja za ljudima koji su napustili lokal.
Za radnike u kafićima, kafanama i uslužnim lokalima, kraj meseca je bio omiljeni period. Te objekte su posećivale uglavnom dugogodišnje pijanice, barem u kasnim satima. Zbog toga bi njihove plate bile već rasejane pred kraj meseca. Što znači manje usluživanja i manje posla.
Anđelka je to veoma dobro znala. Em sto radi u jednom takvom lokalu, em što kraj meseca znači da će je njen otac moliti za novac. Koliko god je zbog poslovne strane volela završetak meseca, isto tako ga je mrzela. Budućih nekoliko dana će vidjati svog oca više, a to je prokleto loše.