Spasi me tame

《16》

Trljala je dlanove o kolena pokušavajući da umiri vidljiv strah. To je stalno radila kada bi joj srce bilo uplašeno.
Osećala je zabijeno staklo u butini kao da je tu, ali nije bilo. Odavno je rana zarasla, ali ona je osećala tu bol kao da se sprema da je sutradan ponovo proživi.
Spakovala je sve stvari koje su joj bile potrebne za školu i brzo istrčala iz kuće. Škola počinje tek za tri sata, ali njen nemir joj nije dozvoljavao da ostane u kući mirno čekajući pesnice i bolne urlike. Možda neko od vas sada misli da je kukavica, da treba da se suoči sa njim. Ali verujte mi, sa nekim strahovima se ne treba suočiti, neki strahovi nas progutaju pre nego što ih preživimo. Zbog toga je bolje da ih izbegnemo. Istina, ona ovo neće izbeći može samo da odloži, ali zar i to na neki način nije bolje?
Čim je izašla iz svoje ulice njen hod je usporio. Sada se lagano kretala ne znajući ni gde da ide. Još uvek su gorele ulične rasvete, a u zgradama su bila pogašena svetla. S obzirom da je sredina proleća dan ranije sviće, ali je sada četiri ujutru pa je noć pomešana sa zorom. Na nebu se nalazi mesec, ali tu je i blago svetlo sunca. Morala je da prizna da je veoma lepo. Imala je želju da vidi taj prizor pored mora. Da ugleda kako se nebo presijava po površini vode. Ovaj put je došla do dela gde ljudi obično džogiraju, voze bicikle, rolere, a neki prosto šetaju brzim hodom. Taj deo obale je veoma lepo uredjen. Sredjena staza je bila dosta široka i blago žute boje. Na svakih deset metara je bila naslikana flašica sa vodom kako bi podsećala ljude da popiju koji gutljaj vode tokom svoje aktivnosti. Sa obe strane staze je bio red cveća. Zatim sa jedne strane se išlo ka moru moje nije bilo mnogo daleko, a sa druge se gledalo u divan park u kom su se deca uveče igrala. Tu su bile i udobne klupe koje je Anđelka ugledala. Sela je na jednu svetlo braon koja je podsećala na letnje noći. Uplela je noge u turski sed, a zatim izvadila knjigu iz ranca i počela da čita. Čudno je to, čita a život joj se raspada. Čudno je to, čita i ni na trenutak ne pomisli na svog oca.
Čudna je bila ona, čudne su bile njene navike, ali kad malo bolje sagledamo stvari. Sve što je u životu radila nije radila zbog škole, znanja, ljubavi, radila je zbog straha. Čitala je o tudjim životima, jer se plašila svog. Škola joj je bila sigurna luka, jer kuća nije. Plašila se gubitka posla, jer se plašila boravljenja kući. Želela je da postane izvrstan doktor ne iz ljubavi prema ljudima, već prema slobodi.
Neke stvari idu jedna za drugom, ali u njenom životu sve ide od par batina.

,, Ne postoje loši ljudi, svi smo mi samo ljudi koji rade loše stvari."

Iz nekog razloga je ovaj citat podvukla narandžastim markerom. Možda zato što je to još jedan izgovor koji bi njen otac mogao da iskoristi nad njom.
Uskoro je na stazi ugledala ponekog čoveka. Izgleda da ljudi vole ujutru da izmore sebe trčanjem ili nečim sličnim.
Koliko god Anđelka nije bila stvorena za sport volela je da gleda kako drugi ljudi jesu. Nikad nije bila na nekoj utakmici, ali to ne znači da nikad nije pomislila kako bi bilo zanimljivo. Nikad nije prestala da se divi ljudima koji imaju volju i talenat za sportove.
Ponovo je vratila svoje misli na knjigu koju je sa uzbudjenjem čitala. Srce joj je ubrzalo od sreće koja se odvijala na poslednjim stranicama knjige. Smejala se sama sebi čitajući poslednje reči.
Dok je fokusirano čitala njene uši nisu registrovale krupne korake koji su bili sve bliži i bliži na stazi. Tako nije ni prepoznala osobu koja je bila na stazi.
Čim je ugledala sive patike trgla se pogledavši ka gore. Iznenadila se kada je videla novog učenika.
-Dobro jutro! Ti si ona loša matematičarka, zar ne?-Sa milim osmehom joj se obratio. Odmah je postavila svoj ravan izraz lica ne otkrivajući svoje emocije.
-Dobro jutro.-Kratko je izustila. On je mirno pošao nazad ka stazi. Pomislila je da je to, to. Kraj razgovora, jer obično ljudi prestanu sa komunikacijom kad osete njenu hladnoću.
-Čas počinje za sat ipo vremena, nemoj da se začitaš previše.-Samo je nemo gledala u njegove ruke koje su vadile flašicu sa tečnošću iz malog ranca.
-Neću.-Bila je zbunjena njegovim pristupom, ali to nije pokazala. Delovala je.......poprilično nezainteresovano za priču.
-Vidimo se kasnije!-Bio je znojav. Od jutarnjeg sunca su mu se presijavale kapljice znoji, pa je Anđelki to privuklo pažnju. Koža mu je izgledala poput prozora kada ga kiša obaspe.
Kada joj je uhvatio oči prilepljene za njegov vrat i ramena sa istim onim osmehom, odmah je vratila pogled na knjigu.
-Još se i smeje.....-Prošapta samoj sebi koreći se. Nije čitala. Samo je buljila u list papira želeći da bude sigurna da će dečko nastaviti sa trčanjem. I jeste, čim je popio par gutljaja vode nastavio je svojim jutarnjim trčanjem. Gledala je za njim posmatrajući kako mu se na nogama ocrtavaju mišići prilikom najmanjeg pokreta. Bio je veoma lepe atletske gradje, pomislila je. Odmah potom je pogledala u telefon proveravajući vreme. S obzirom da je želela da obidje svog prijatelja u parku nije mogla duže da ostane. Čak nije mogla peške da stigne sve s obzirom da su šetalište, škola i park na tri različite strane. Te je odlučila da podje gradskim prevozom. Trebalo joj je dosta da se snadje, jer skoro nikad ne ide prevozom negde. Izbegavala je gužve što je više mogla.
U autobusu nije bila velika gužva. Možda su rani sati razlog, ali je svakako bilo lepo gledati grad kroz veliki prozor. Dugo je trebalo tranvaju da dodje do njene stanice. Čim je sišla niz dva stepenika potrčala je ka parku. Ugledala je psa kako leži ispod drveta okružen belim radama. Sa osmehom mu je prišla ne trudeći se da bude tiha jer će je svakako čuti. Osetiće je. Životinje osete dobrotu i zlo. Osećaju kada im se približava opasnost, ali i ljubav. Zbog toga je pas odmah veselo skočio na nju znajući da je to ona. Njen uobičajen miris kupke se širio oko nje.
-O bože, svu ćeš me izbalaviti mališa!-Osmehivala se radosno. Njegovo mekano krzno ju je privlačilo. Prokleto je želela da se nasloni na njega kao na jastuk i da nadoknadi izgubljeni san.
-Izvini što te ovako rano budim, neće mi preći u naviku obećavam.-Češkala ga je po vratu, a zatim ga samo mirno pogledala.
-Šta ću ja kada te jednog dana neko udomi?-Pas kao da je razumeo tugu u njenim očima. Sporo joj se zavukao izmedju ruku i seo tu, ušuškan izmedju njenih savijenih nogu.
-U tom domu neće biti veverica koje ćeš juriti, ali sam sigurna da će biti dosta slanine.-Ponovo ga je pomilovala ostajući još koji minut. Onda je morala da krene. Prvo jer je došlo vreme za školu, a drugo jer su joj noge utrnule od čučenja.
-Vidimo se mališa!-Mahnula mu je ne mareći na babu koja ju je gledala sa ulaza u neku zgradu. Samo je nemo pogledala ispred sebe i nastavila put do škole.
Davno je imala želju da povede psa kući, ali kako može da bude sigurna da i on neće postati samo džak za udaranje jednom pijancu?