Spasi me tame

《38》

-Tata?-Mračan hodnik u kome se nalazila je plašio. Stan je uvek bio osvetljen. Uvek. Davio ju je mrak, osećaj samoće, a ipak kao da nije sama.
-Tata?-Njen glas je bio jedini zvuk. Njen glas i njeno srce. Jedino se to moglo čuti. Nije mogla da se pomeri. Stajala je u jednom mestu pokušavajući da čuje nešto.
-Tu si?-Uspela je da zakorači. Opet. Opet. Kada je napipala prekidač za svetlo hodnik je postao jasniji. Manje strašan. Odahnula je, ali zvuk tišine nije prolazio. Jeza nije prolazila. Osećaj da nije sama.
-Tata, molim te, odazovi se.-Prišla je ulazu u dnevnu sobu. I tu je bio mrak. Upalila je svetlo.
-Tata!! Ne! Ne, ne, ne, ne!!-Dotrčala je do njega. Ležao je na podu vidno predoziran lekovima koji su stajali malo dalje od njegove mlitave šake.
-Tata!!!-Kleknula je kraj njega. Suze su krenule, srce se slomilo, oči su se raspale, usne zaledile, a duša....

-Tata....ne...-Osećala je vrućinu oko sebe. Uhvatila se za okovratnik i vukla ga kako bi oslobodila vrat. Kada je krenula da se okreće na bok bol u stomaku i butini je presekao, pa je zadihano otvorila oči. Pogledom je preletela po sobi uveravajući se da je sve bio san. Kada je uverila svoje srce u stvarnost osetila je veliku olakšicu. Da li je trebala uopšte da je oseti? Zašto bi se uznemirila zbog ovakvog sna? Posle svega šta je prošla sa Mladenom.
Tup i glasan udarac iz dnevne sobe je uplašio. Nije bio poput razbijanja stakla ili rušenja televizora. Bio je užasno težak udarac i snažan, poput pada.
Ignorisala je bolove i grčeve, pa brže bolje ustala iz kreveta. Pažljivo je silazila niz stepenice nesigurna u svoju ravnotežu. Čim je zavirila u dnevnu sobu shvatila je da je bila u pravu. Mladen je sedeo na podu držeći svoj desni dlan u svom levom.
-Mladene?-Podigao je glavu ka njoj. Bio je uplašen. Pijan i uplašen. Slab.
-Šta ti se desilo?-Nije progovarao, samo je pokazao na svoj dlan koji, tek je sada primetila, obilno krvario dok je u njemu bilo zapodeno staklo.
Dotrčala je do fioke u kojoj se nalazio pribor za prvu pomoć. Svuda u kući su ga imali zbog Andjelkinih povreda, ali sada će očigledno morati upotrebiti i na Mladena sav taj materijal.
Prišla mu je. Krenula je da mu uzme šaku u ruke, ali ju je povukao ka sebi.
-Nemoj da si me dodirnula! Da si ovo počistila ne bi se ovo desilo.-Pogledala ga je u oči. Bile su crvene. Pijane i nenaspavane. Dok ih je gledala zabolelo je u grudima. Spustila je pogled na njegovu ruku koja je krvarila. Koju je tako gadljivo udaljio od nje. Želela je da vrisne na njega. Da ga izudara ovde, sad. Onda je želela da mu pokaže sve fotografije iz njenog detinjstva, da mu pokaže njen osmeh koji je tad imala. Njegov osmeh. Da mu pokaže šta je od njih napravio, ali samo je hladno izustila.
-Krvariš. Daj mi da ti pomognem, a onda idem.
-Ti da mi pomogneš? Pre ću iskrvariti.-Ispustila je hidrogen koji joj je bio u ruci. Gledala je svog oca kako je mrzi. Mrzi. Prezire. Toliko mu je gadna. Zar je toliko mrzeo njenu majku?
-Mladene, iskrvarićeš.-Zvučala je bezosećajno, nezainteresovano, a bila je sve samo ne to.
-A tebi će biti žao?-Blago se nasmejala.
-Da. Izgleda da sam velika budala.-Mladen je zaćutao. Uzela je hidrogen sa poda koji joj je ispao, a zatim ponovo pošla ka njegovoj ruci. Udario je istom tom rukom u grudi, odbacivši je od sebe. Zagledala se u njega i nije pomicala.
-Makni se od mene!! Ne treba mi tvoja kurvinjska pomoć!! S tim rukama si dodirivala ko zna kakve boleštine, pa sad hoćeš mene!-Razdrao se na nju cepajući joj uši promuklim glasom. Ćutala je. Gledala ga je. Njegove usne su bili pravi otrov. Otrov koji joj je upravo sad ušao u telo i širio se. Brzinom najjačeg zmijskog otrova. Otrov je savladao, njegove reči su je savladale, a onda je samo otrčala u sobu.
Bol u stomaku? Bol u butini? Bol od udarca? To više nije važno. Kada srce zatreperi, pa zaboli i od otrova se osuši, tada sve nestaje. Razum, sreća, bes, sve isparava i ostaje samo povredjenost i tuga. Bol. Duševna. Fizička bol je jaka, može biti smrtonosna, ali duševna te usitnjava na tenane. Ona od tvoje sreće uzima deo po deo sve dok ne ostaneš beda. Duševna bol je najsurovija, jer je u stanju da te muči mesecima, Andjelku godinama.
Zgrabila je telefon, a zatim sišla niz stepenice. Još je jednom pogledala u Mladena. Jednom rukom je kupio iscurelu krv, usput pokušavajući da zaustavi krvarenje. Frknula je osećajući vruću tečnost na obrazima. Bila je obilna i pekla ju je. Sopstvene suze su je pekle. Ranjavale.
Pozvala je hitnu pomoć trudeći se da ne zvuči razoreno.

-Dobro veče, hitna pomoć, izvolite?
-Dobro veče, dogodila se nesreća. Mom ocu se zabilo veliko parče slomljenog stakla u šaku. Trenutno nema nikog kod kuće, pa nema ko da mu pomogne.
-U redu je, gopodjice. Recite nam adresu.-Preklopila je rukom zvučnik telefona kako bi udahnula vazduh i skupila snage da ponovo jasno i tečno progovori, bez jecaja.
Rekla im je adresu.
-Ne brinite. Poslali smo kola hitne pomoći.
-Imajte na umu da je čovek u alkoholisanom stanju. Možda bude pravio probleme.
-Hvala vam na informaciji.

Želela je lepo da odgovori ženi i ljubazno prekine, ali je osetila slabost u glasu, te je odmah prekinula vezu. Dala je sebi reč da nema plakanja pred drugima. Tu reč će održati, mora.
Pogledala je u ulice ispred sebe ne znajući gde da ide ovako kasno. Mrak je pao, a napolju je sve hladnije i hladnije. Pošla je ka šetalištu kraj plaže. Na tom šetalištu ima dosta klupica koje su u mraku, pa će joj dobro doći.
Nije žurila. Išla je korak po korak. Noga pred nogu. Nije želela da žuri, nije imala kome da žuri. Ulica je bila puna automobila koji su znali svoj put. Trotoari su bili skoro prazni, ali i ono malo ljudi na njemu je znalo kuda idu. Ona, nije. Svi oni najverovatnije idu kući, kasno je. Jedino ona ide od kuće. Jedino ona nema pravu kuću. Onaj dom u koji pobegnete kada se osećate nesigurno, uplašeno, nezaštićeno. Onaj dom koji je vaš mir. Ona to nije imala. Zbog toga je išla što dalje od svog prenoćišta.

-Ti da mi pomogneš? Pre ću iskrvariti.

U glavi joj je odzvanjao Mladenov glas. Njegov gadljiv i zgrožen glas. Grozio se sopstvene ćerke, a ona se grozila sopstvenog oca.
Bol u grudima joj je bio nepodnošljiv. Zagrizla je kožu na dlanu kako bi utišala jecaje, ali nije pomagalo.
Nije bila suviše jaka da zaustavi suze, da zapečati grlo. Nije bila toliko hladna kao što su ljudi mislili. Naprotiv, bila je zastrašujuće slaba.
Pre nego što je izašla na samo šetalište okovratnikom majice je obrisala lice,a zatim izašla na blago osvetljenje. Već je bio potpuni mrak i sam pogled ka moru je bio suviše mračan. More je jedino imalo mesec koji se obasjavao u vodi, a zvezde su bile jedine lampice kada je zašla u mrak. Sela je na klupicu koja je bila zamaskirana cvetnim grmom. Naslonila se udobno. Poželela da ima neku lepu knjigu ispred sebe i gledala u more. Zbog tišine u ovom delu šetališta, čula je i more. Talase kako udaraju u obalu, pa se povlače. Zamišljala je sebe na obali. S prstima u pesku i patikama u rukama. Zamisljala je hladnu vodu kako je zapljuskuje, ali onda se setila kako se poslednji put završio kada je kročila na plažu. I put pre tog poslednjeg. Godinama unazad, svaki dolazak na plažu bi se završio željom da je voda proguta.
Pogledala je zavijeni zglob i pokušavala da se seti koliko puta je imala želju sebi da oduzme život. Shvatila je da je to uvek. Svakodnevno. Nju ta želja prosto ne prolazi, samo nekad toliko bukne u njoj i razjari se da više nije želja, već potreba.
Vratila je pogled na more, mesečinu u odrazu vode. Posmatrala je sve ono što je umiruje. Morala je da ukroti oči i suze u njima. Morala je da ukroti grlo i jecaje u njemu. Morala je da ukroti sebe i nagon za smrću.
Izdahnula je duboko.
Osetila je udarac u nogu, kada se sagnula da vidi šta je, ugledala je loptu. Dečiju na Spajdermena. Ubrzo je u grm dotrčala devojčica.
-Dobro veče!-Stidljivo joj je prišla sa milim osmehom. Andjelka je skupila snagu i osmehnula joj se pružajući joj loptu.
-Tvoja je?
-Od mog druga.-Andjelka joj je još više pružila loptu kako bi je devojčica uzela, ali umesto da je uzme zagledala se u povez na njenom ručnom zglobu.
-Šta ti se desilo?-Povukla je ruku iz devojčicinog vidokruga.
-Mala nezgoda.-Smešak na detetovom licu je Andjelku umirio.
-Ne moraš da kriješ ruku od mene. I ja sam imala gips kada sam polomila ruku. To je normalno i zabavno. Svi mogu da ti se potpišu na zavoj.-Pričala je sa takvom uzbudjenošću.
-Nisam razmišljala o tome?
-Ne? E pa moraš.
-Obećavam da hoću.
-Ana?!-Devojčica je čula dozivanje, pa je uzela loptu u svoje ruke.
-Moram da idem. Nadam se da će ti se neko potpisati na zavoju i da ti ga ukrasi.
-I ja se nadam.-Devojčica joj je mahnula i otrčala. Andjelka je ponovo ostala sama sa malim osmehom na licu. Bila je preslatka i neiskvarena.
Nije bila poput Andjelke. Zavidela joj je. Detetu je zavidela.
Zvuk njenog telefona je uplašio.
Ušla je u poruku ne gledajući od koga je, ali je silno želela da bude od Relje.

"Draga Andjelka, hvala ti na obaveštenju. Nadam se da ti je već bolje i da te u ponedeljak vidim u školi. Brz oporavak ti želim!"

Poželela je da nije ni ušla u poruku kada je shvatila da je od razredne. Izdahnula je vrteći mobilni telefon u ruci.
Ponovo ga je upalila. Prst joj je sam od sebe poleteo ka nepoznatom broju, ali Andjelki je svakako bio poznat.
Čitala je sve dobijene poruke s tog broja i nervozno lupkala noktima po ekranu.
-Uff! Šta radim ja?-Potisula je svoju želju da iskuca poruku, te ugasila ekran.