Spasi me tame

《40》

Zastala je ispred svoje zgrade pogledajući na ekran telefona. Tri ujutru. Nadala se da njen otac čvrsto spava na fotelji.
Penjala se u zgradi stepenik po stepenik. Nespremna za oca. Nespremna da bude ponovo sama u svojoj sobi. Nespremna za povratak u svoj život.
Otvorila je ulazna vrata što tiše. Prišla je dnevnoj sobi. Sedeo je omamljen. Nije spavao, ali nije ni znao gde se nalazi. Gledao je u plafon i nalivao se sve više i više prozirnom tečnošću.
Staklića po podu nije bilo, pa je pretpostavila da je hitna pomoć poterala sve u jedan ćošak, ali o tome će sutra da misli. Ušla je u kupatilo željna hladne vode po sebi. Najhladnije moguće.
Skinula je majicu sa sebe. Stala je ispred ogledala i posmatrala masnice na stomaku. Prelazila je jagodicama po njima ignorišući sitnu bol. Želela je da zapamti ovu sliku. Želela je da je ureže u svoje sećanje, svoju mržnju prema Mladenu.
Nakon što je svukla čitavu odeću još jednom se zagledala u svaku masnicu na svom telu. Blago se nasmešila, a zatim stala pod hladan mlaz vode. Njen život više nije ni žalostan, postaje urnebesno smešno to što ona nema ni jedan konac svog života u svojim rukama. Sve je predala njemu. Bezdušnom ocu. Sve.
Koža joj se naježila od hladnoće. Imala je potrebu da se zgrči i sakrije od vode, ali to i jeste poenta. Razmišljati o bežanju od hladne vode, a ne od svog života.
Bila je zadovoljna kada je rashladila i svoje misli i kožu. Mirisala je na kupku od belih rada. Kupku koju kupuje već godinama zbog povoljne cene, ali zapravo lepo miriše.
Oprala je zube željna neke dobre knjige u svojim rukama.
Čim je izašla iz kupatila krenula je pravo ka stepenicama. Nije ni želela da proverava Mladena.
Ušla je u sobu uzeći mast za bolove i počela da se maže stojeći.
Već je postala imuna i na ove jake bolove. Nije mogla da kaže da je to normalno, jer svakako nije, ali joj je bilo drago zbog toga.
Uzela je novu knjigu za čitanje, a zatim legla na krevet. Uskoro je izgubila svoj život u životu drugih ljudi. Junaci u knjizi su imali mirniji život, a njoj je užasno prijala ta mirnoća.
Zaspala je. Zaspala je nervirajući se zbog junaka u knjizi. Zaspala je zaboravivši na svoj život. Prijalo joj je. Prijao joj je taj zaborav.

Jutro je brzo svanulo. Nije se puno budila tokom noći. Samo kada bi nalegla na masnice. Ustala je omamljena spavanjem, a onda stala kraj prozora. Posmatrala je prizor, koji uopšte nije bio lep. Njena soba je gledala na sivu zgradu kraj njihove, takodje staru i oronulu. Pogled iz njene sobe je bio isti kao i u sobi, kao i u njoj. Kao i svuda u njenom životu.

Nespremno je uhvatio u naručije privlačeći je u zagrljaj.
-Zaista te mrzim.
-Dobro. Ne bunim se.-Udahnula je jak miris njegovog parfema. Bio je tako opijajuć. Posle toliko sati oseća nešto drugo sem kišovitih betona i blata. Nije mu uzvracala zagrljaj, ali je ispod obraza osetila čvrstinu njegovih grudi.

Prisećala se tog trenutka. Trenutka kada je skočila sa smrtne stene i predala se muškarcu kojeg ne zna. Kojeg nikada neće upoznati. Prisećala se tog zagrljaja. Bio je znažan, stabilan i iskren. Tada joj je bio prekopotreban, sada joj je bio prekopotreban. To je bio poslednji zagrljaj koji je osetila oko sebe. To je bio poslednji put da je kročila na plažu. Tužno, zar ne? Ne, njoj nije tužno već sjebano. Sjebana je ona, zajedno sa Mladenom. Uništena je ona, zajedno sa njim. Uništeno je sve.
Čak je i Relju oterala od sebe. Prosto ga je oterala. Zašto? Nije imala pojma. Strah od nepoznatog, strah od muškarca, strah od ljudi, strah od bliskosti. Ma ništa neopravdava njenu drskost prema njemu. On joj je pomogao, on joj je sve vreme pomagao, a da nije ni bio svestan. Da ni ona nije bila svesna.
-Ne treba mi on.-Rekla je sama sebi želeći da čuje te reči. Ako ih čuje, a ne samo zamisli, možda poveruje u njih. Nije poverovala. Daleko od toga.

Bolele su je masnice, ali je odlučila da ode do biblioteke. Što manje bude u kući, njoj će biti lakše. Barem se nadala.
Ponela je knjigu koju je sinoć čitala i svoju člansku kartu za biblioteku.
Provirila je u dnevnu sobu pre nego što je izašla iz kuće.
Mladen je spavao udaren alkoholom po celom telu. Venama, arterijama, grudima, nogama. Sve mu je bilo natopljeno tim ubicom od pića.
Izašla je iz kuće i brzim korakom krenula ka biblioteci. Želela je što pre da ode tamo.
Tokom šetnje do biblioteke nije prestajala da baca poglede na telefon. Čekala je nešto. Čekala je nekog. Čekala je onog koga je oterala, a nije htela. Nije smela.
Ušla je u biblioteku.
-Dobro jutro.
-Dobro jutro, Andjelka! Kako si?
-Dobro. Vi?
-Nije loše. Nije te bilo par dana. Nadam se da znaš šta ćeš čitati?-Andjelka joj je samo klimnula glavom.
-Donela sam knjigu, hvala. Da li je moje mesto slobodno?-Žena joj se nasmešila, jer to stalno pita kada dodje.
-Jeste. Samo ti i onaj mladić idete na to mesto.-Setila se da je taj mladić zapravo Relja. Divno. Škola, šetalište na obali, biblioteka, gde će se još sresti. Izdahnula je, pa krenula ka tom svom kutku.
Čim je izašla na sredjenu terasu povetarac je ošinuo. Bilo je lepo vreme, ali kraj mora je veoma nemirno. Ipak je proleće i zima je tek napustila kraj.
Sela je na svoje mesto odmah se posvetivši knjizi.
-Izvini?-Dozvala ju je žena sa pulta. Pogledala ju je zbunjeno prvo ne misleći da se obraća njoj, ali je shvatila da je sama u ovom delu biblioteke.
-Mogu li da sednem?-Nesigurno je klimnula glavom udaljivši se malo od žene, da ona ne primeti. Sela je naspram nje.
-Prošli put kada si bila ovde tražila si posao u novinama. Htela sam da te pitam, ako nisi našla ništa, da radiš ovde. Nije za stalno. Možda nekih mesec do dva, dok se ne vrati jedna baka sa bolovanja. Šta kažeš na razgovor sutra?-Nije mogla da veruje. Ne to da je dobila posao, već ga je dobila u biblioteci gde nema puno ljudi, a i oni koji su to ne komuniciraju.
-Može. Samo, ja sam školarac, neću moći raditi punu smenu.
-To je u redu. Radićeš od 15h do 23h, mada često možeš i pre 22h da odeš kući. Šta kažeš?-Prikrila je svoje oduševljenje, svoju sreću i ushićenost. Da mora da ostane i celu noć, njoj to odgovara. Samo da nije u kući.
-U koliko je razgovor?
-Kad tebi odgovara zbog škole?
-Posle 13h.
-Onda se vidimo u 14:30h.-Klimnula joj je glavom. Žena ju je pozdravila i otišla.
Tek kad je postala sigurna da je sama, široko se osmehnula, otkrivajući red belih zuba. Otkrivajući divan osmeh koji dugo, dugo nije prikazala čak i sama sebi.
Pokušala je da nastavi sa čitanjem, ali uzalud. Misli su joj bile suviše uzbudjene za sutrašnji dan.
Suviše uzbudjene.