Još uvek čeznem da ti kažem

Odlazak

Draga, spakuj svoje crvene kofere. Ponesi sve knjige, sve naše uspomene koje se nikada nisu desile. Ponesi i moju maštu i sećanje na naš grad i na naše ulice, na našu slobodu. Na neonska svetla što u mraku trepere ljubeći mokri asfalt. Ponesi nas.

Draga, navuci zavese na prozore moje duše. Ne želim da gledam u lažno srećna i zaljubljena lica i proleće koje tamo u daljini pruža nadu u bolje sutra. Ne želim da znam za drugi svet sem onog našeg, izgubljenog, izmišljenog.

Draga, ne dozivaj moje ime dok zatvaraš vrata našeg stana. Ne pitaj me kako sam i ništa ne pokušavaj. Ostaviću ti možda još neku smešnu poruku, neki trag mog života u tvom. Još jedan bezuspešan pokušaj da ti kažem da sam tu.

Draga, ne spominji nikome moje ime. Ni našim prijateljima kada se uveče pijana vraćaš sa slavlja, ni svojim roditeljima kada te pitaju zašto ti pogled odluta zamišljeno u daljinu, ni samoj sebi kad me se setiš i zapitaš gde sam sada.

Draga, zaključaj kapije našeg dvorca, a ključ baci sa mosta zaborava negde gde ga više niko neće naći. Ostavi me da u svojoj samoći bdim nad željama i slikama nasmejanih lica, dok pokušavam da svoje isto tako oblikujem. Ostavi me da u mraku svoje duše upalim poslednju sveću i da sama pronađem izlaz, jer nema tog mraka koji može prkositi svetlosti, ma koliko ona mala bila.