Još uvek čeznem da ti kažem

Ako se dobro sećam

Letnje sunce grejalo je trotoare tog predivnog grada. Lica pored mene smenjivala su se velikom brzinom, niko nije zastajao, svi rumeni i zadihani. Borovi i jele u parku bili su tog leta lepši nego ikada ranije, ako se dobro sećam. Miris sveže pokošene trave širio se u vazduhu. Nazirao se tek po koji osmeh i tek po koji srećni i zaljubljeni par. Ali, negde u daljini, tamo na onom mestu na kraju parka sa kog se vidi dugo polje i iza njega ceo grad, sedeo je neko, ako se dobro sećam. Neko zamišljen, neko ko sanjari, neko ko iznova svakog dana ceo svet obiđe u svojoj mašti i sve to prenese olovkom na tanki beli papir. Negde, tamo, skriven je bio jedan život koji je neprimećeno tekao kao reka ispunjena najlepšim čarima ovog sveta. Jedna usamljena školjka u moru punom drugih i lepših i boljih ali nikad sličnih, ni približno, ako se dobro sećam. Te tamne oči bile su uprte u papir satima, kao da će iz njega iskočiti neka prilika i predstavljati nešto najdivnije što je ikada stvoreno. U daljini sedeo je umetnik, tvorac nečega što već odavno postoji, ali što se ne da tek tako spaziti. Tamo, u daljini, sedela je Ona. Ako se dobro sećam.