Još uvek čeznem da ti kažem

Samo još večeras

Ipak je bilo pogrešno otići, ljubavi. Bilo je pogrešno držati tvoju ruku dok se naši svetovi sudaraju kao dva sumanuta ratnika na bojnom polju. Ipak je bilo pogrešno oduvati prašinu sa tvog kofera tajni, mila. Brisati tvoje suze do jutra, dok te san ne poljulja kao opalo lišće hladni jesenji vetar. Ipak je bilo pogrešno slušati tišinu dok se oslanjaš na moje grudi, draga. Rasklanjati pred tobom ruševine prošlosti i graditi neki novi, bolji svet. Ploviti sa tobom uzburkanim okeanima života i tonuti poput stare olupine svaki put iznova i iznova, kad god me povrediš. Ipak je bilo pogrešno nositi te kroz oluju, pile. Lebdeti u tvom pogledu boje plavog neba, poput ptice koja je tek naučila da leti. Želeti nešto više, nešto bolje, poput deteta koje je ostalo bez božićnog poklona. Ipak je bilo pogrešno otići, ljubavi. Ipak je bilo pogrešno i ostati.