Još uvek čeznem da ti kažem

Ljubavna priča

Uletela je u hodnik sva zadihana, jurila je nekud. Crni kaput slivao se niz njene plave farmerice, a njena plava kosa vezana u rep kao da nije privlačila ničiju pažnju. Stapala se sa okolinom dok je sva zbunjena tražila nešto po torbi od teksasa. Samo jednom su nam se pogledi susreli, želela je da izusti nešto. Da me pita šta čekam, koga tražim. A ja već na to ne bih umela da odgovorim. Naša ljubavna priča bila je skroz drugačija. Upoznale smo se tamo na Kalemegdanu ili na keju. Negde uz najlepši suton i zvuke džeza. Ona je mirisala na jutarnju kafu i njene blede ruke grlile su me najsnažnije na svetu. Naše duge šetnje i priče o čoveku koji je sebi odsekao uvo sezale su u beskraj. Probale smo sve najukusnije kolače i ispile sva najdivnija vina u ko zna kojim gradovima, gole smo ležale na krevetu i pričale o umetnosti sve dok se nismo umorile i zaspale. Uveče su se naše sene stapale i plesale a naši prepleteni prsti su se dodirivali do jutra. Tada bi ona odlazila nekud, ali mi nikad ne bi rekla kuda i kad se vraća. Tada bi samo stajala pored mene, kao da smo stranci, negde u nekom uzanom hodniku ispred oglasne table. Tada bi se ona vratila tamo gde pripada i gde će pripadati uvek. Tada bi ona pustila mene da maštam i pišem o njoj. Kao da je to ono što najbolje umem.