Još uvek čeznem da ti kažem

Poslednje pismo

Draga,

Pišem ti još ove reči, nisam ih mogla držati u sebi više. Znam da možda nikad i nećeš pročitati ovo. Možda ti nikad ne zapadne za oko. Možda ću i ja zažaliti jednog dana što sam gubila vreme na tebe, na sve ono što smo imale i što smo mogle imati. Obećavam da ti neću pisati više. Nikada više. Ni kad se sama sudarim sa svim onim mislima i željama u pola noći, ni kad budem poželela da ti poletim u zagrljaj, ni kad budem poželela da ti kažem kolika si budala što si me oterala od sebe. Bila sam u gradu ovih dana. Tako je mirisao na tebe. Znala sam to iako ne poznajem tvoj miris. Znala sam to iako te nigde nije bilo. U svoj onoj gužvi, vrućini, u svim onim nepoznatim licima, ulicama, u svim mojim suzama i uzdasima, svuda sam tražila tebe. Priznaću ti, nije mi baš lako ovih dana. Često sebe uhvatim u razmišljanju o tebi. Pitam se gde si, kako si, da li i ti pomisliš na mene nekada. Ali već sam navikla da odgovore na ta pitanja ne dobijam. Na kraju sam ti rekla da mi je žao, ali slagala sam te, spavalice. Nije mi žao. Drago mi je da si bila delić ovog mog ludog putovanja, drago mi je da si bila tu, barem na kratko. Za kasne razgovore, za šalu, za smeh, za naše rasprave, za sve tvoje top-liste i sve novo što si mi pokazala i čemu si me naučila. Drago mi je i jer sam otišla. Drago mi je jer znam da sam samo ja od nas dve zaista volela sve te trenutke sa tobom, kakvi god oni bili. Nisam mogla da ostanem deo svega toga. Nisam mogla da budem u nečemu što nisam znala kako da definišem. U nečemu što je probudilo i ugasilo sve u meni za tako kratko vreme. I nestalo. Za kraj, želim samo da znaš da ja nisam htela da se sve tako završi. Moji planovi bili su skroz drugačiji. Ali sam, u toj ludoj igri ponosa i želja, ipak odlučila da izaberem sebe. Nikada se neću kajati zbog toga. Hvala ti što si mi pomogla u tom izboru.