Još uvek čeznem da ti kažem

Posveta jednoj devojci

Posvetila bih ti svaki osmeh, svaku lepu misao, svaku lepu reč, svaki stih. Posvetila bih ti sve moje reči izgovorene i one druge za koje ne znaš. Posvetila bih ti sve pahulje koje ti dodirnu obraze dok šetaš mokrim i hladnim ulicama. Posvetila bih ti tišinu. Istu onu tišinu koja skriva sve tvoje emocije, tvoje strahove za koje niko ne zna, tvoje uspomene iz detinjstva, tvoje prve korake, prve reči, prvo ćutanje. Posvetila bih ti san u kome si srećna, u kome me grliš, u kome si nasmejana. Posvetila bih ti život, ali ne ovaj običan kakav žive drugi ljudi, već onaj u kome ne postoji tuga i bol. Onaj u kome tvoje oči uvek imaju isti sjaj, a tvoje ruke istu toplinu. Posvetila bih ti mesečinu koja se ušunja kroz prozore tvoje sobe i miluje pramenove tvoje kose svake noći. Posvetila bih ti sve ono što nerado govorim i sve ono što krijem, sve ono što nikad nisi znala, sve moje mane, vrline i slabosti. Posvetila bih ti sebe, da me večno imaši čuvaš u nekoj malenoj kutiji za nakit za koju samo ti znaš gde je. U kutiji koja se ne može izgubiti dok ti to ne poželiš. U istoj onoj koju si kao mala uvek držala pored kreveta i otvarala uveče da čuješ zvuke svoje omiljene melodije. Posvetila bih ti sve što postoji i ono drugo za šta još ne znamo. Sve što bi te učinilo najsrećnijom devojkom na svetu. Posvetila bih ti ljubav, jer to je nešto najlepše što ti mogu dati, mila.