Još uvek čeznem da ti kažem

Jedna od njih

Znaš li zašto volim toliko taj grad?
Zato što je to jedino mesto gde sam bila slobodna. Slobodna da kasno noću šetam ulicama obasjanim uličnim svetlima i semaforima. Slobodna da u parku ispred Druge kragujevačke gimnazije gledam u mrak koji guta drveće tamo u daljini, da slušam tišinu i sopstveno disanje. Ja nisam čak ni znala da si ti tamo negde, nisam znala ni šta radiš, ni gde si. Čak si mi bila smešna u tom svom prolećnom stilu. Taj grad je jedino mesto koje sam upoznala sama, niko nije bio tu. Učinio me je jačom i sposobnijom, i malo uplašenom. Žao mi je što nisam videla sve, što nisam uspela da vidim sve. Pa ipak se često pred mojim očima smenjuju slike Šumarica i toplih letnjih dana. I jedne devojke koja u parku na klupi sa knjigom u krilu sprema ispite. Bila sam svoja tamo gde sam se osećala najslabije, najranjivije. Osećala sam grad kako diše, kako živi i kako u njemu žive svi ti mali životi koji svi imaju neke svoje probleme i svoje želje i snove. Ja sam bila samo jedna od njih.