Još uvek čeznem da ti kažem

Plavetnilo Beograda

Sanjala sam kako grlim Beograd. I sve te široke mokre ulice u sumrak prosule su se po meni, kao ti one noći. Gledala sam nekud prema nebu u one fasade koje su se prostirale i zaklanjale plavetnilo. To plavetnilo postalo je sivo i sve je tamnije. Ali volela sam takvo plavetnilo. Sanjala sam kako grlim Beograd. Kako mi se u kosu upliću grane drveća sa Kalemegdana i kako me umiva Dunav čitavu noć. Ti si se krila tu iza mog ramena od hladnih jesenjih vetrova koji nas nisu milovali. A ja sam čekala tramvaj koji vozi u zaborav, ali nisam zaboravila. Nisam zaboravila plavetnilo, nisam zaboravila jesen. Nisam zaboravila tvoj dodir tamo gde nas niko nije znao, krišom. Sanjala sam kako grlim Beograd i probudila me je tišina. Tako neobična za taj grad. Tako teška i čudna, skoro kao ona naša. Sanjala sam da spavaš u mojim rukama i da te pokrivam i da nam se kroz prozor ušunjala ulična svetlost i priljubila uz pod podalje od tvog lica, da te ne probudi. Sanjala sam neke čudne boje, sve nekako pomešane i raspršene oko nas. Sanjala sam tužne pesme uličnih svirača. Sanjala sam plavetnilo.