Još uvek čeznem da ti kažem

Jedna stanica u Beogradu

Pogledala sam u svoje snove, jedne sumorne i tople večeri. Iznenada, tamo tebe više nije bilo. Nije bilo više onih lepih uspomena na nežne zagrljaje i duge šetnje po sivim asfaltima velikog grada i širokih ulica. Iznenada, nije više bilo nas. Okretala sam se i svuda oko sebe nalazila nepoznata lica, unakažena ožiljcima, crvena i uplakana. Smešila su se i tupim koracima svojim olovnim čizmama lupala o beton. Osetila sam užasan bol. Pržilo me je vrelo sunce od kojeg sam poželela da se sakrijem, da se sakrijem od svega. Nikada nisam osetila takvu toplinu i hladnoću u isto vreme koja je oblivala moje telo i plašila me i uništavala istovremeno. Ko bi rekao da nedostatak jedne osobe može toliko boleti? Oko mene dizala se prašina od koje se videlo samo par metara u daljinu. Poželela sam da pobegnem i ostavim sve ovo iza sebe, ali tada sam pomislila da možda ostanem još malo, da još malo sačekam. Ma doći ćeš, uvek si dolazila. Verovatno je opet gužva kod Tašmajdana ili Beograđanke. Vreme je prolazilo, činilo se da prolaze godine. Čak su se i godišnja doba smenjivala i sneg je ubrzo prekrio trotoare. Ali prasina je ostala ista. Gusta, tamna. Kao da su nekakvi komadi metala lebdeli vazduhom, otporni na gravitaciju i slobodni da lutaju. Bol koji se spuštao niz moju kičmu pa sve do nožnih prstiju nije jenjavao. Čak se činilo da vremenom postaje sve jači. Želela sam da nekoga pitam da li te je sreo, ali niko nije obraćao pažnju na moje reči. Ljudi su obično promrmljali nešto sebi o bradu i nastavili dalje. Pokušala sam da u nekom prozoru automobila ili tramvaja pronađem svoj odraz, nije ga bilo. Prašina, verovatno. Niko poznat nije se pojavljivao. Godine su sada postale kratki vremenski periodi, prolazile su decenije, vekovi, ništa se nije menjalo, sem lica koja nikako nisam mogla da prepoznam. Uvek su novi ljudi prolazili. Pokušala sam da odem ali iznenadna bol u stomaku i vrtoglavica oborile su me na zemlju. Ogrebala sam asfalt i bezuspešno pokušala da ustanem. Za dlan mi se zalepio jedan žuti opali list pokvašen i izgažen. Tako je podsećao na mene. Osećala sam se tako udaljeno od svega meni poznatog. Tako bespomoćno i izmrcvareno kao da je svaka kost u meni bila polomljena. Posle par bezuspešnih pokušaja da se otrgnem tom užasu, shvatila sam da je to nemoguće. Bio je to kraj, bila je to strahovita sudbina. Čekanje nekoga ko nikada neće doći. Žudnja za poznatim crtama lica i bezbednim zagrljajem. Bio je to scenario nekoga ko je osuđen na patnju, možda i zbog grešaka napravljenih tokom života, ko zna... Ali znam da tebe u tim večnim snovima nikada nije bilo.