Još uvek čeznem da ti kažem

Divno izgledaš danas

Tog jutra kad si stresla kišu sa crvene kose, skinula jesenji kaput i pustila da se kapi slivaju niz njega ništa mi nije govorilo da ću te zavoleti ovako. Tog jutra kad si prekrštenih nogu sedela nekoliko mesta od mene ništa nije nagovestilo da bih sada sve ove kilometre zamenila samo za tih par metara. Za tvoj osmeh očigledno upućen negde drugde, za tvoj dodir, za tebe. Za tebe tako srećnu, za tebe tako ponosnu. Ništa ne može zameniti gledanje tvojih obraza kako se nežno naboraju u onu čarobnu i divnu krivinu koja je na tebi najlepša. Tog jutra kad si bila sama želela sam da ti kažem da divno izgledaš danas. Želela sam da ti kažem da je pravo uživanje biti u tvojoj blizini. Da blistaš i zračiš nekom energijom kojom niko tada tamo nije. Želela sam da te uhvatim za ruku i uvedem u svoj svet. Svet maštanja, svet ljubavi, svet koji ti nije na dohvat ruke i koji ne viđaš često. Svet u kome nema mržnje, ljubomore i zla, svet u kome možeš da me zagrliš i poljubiš bez straha, svet u kome smo bliže nego ikada, svet u kome me možda voliš, svet u kome možda volim i ja tebe. Svet u kome čekam da shvatiš da sam samo ja zauvek tu, zauvek pored tebe, ma šta uradila, ma kako me povredila. Da shvatiš da sam tu i da čekam da napraviš u životu malo mesta za mene. Svet u kome ti blistaš. Svet u kome ti tako divno izgledaš danas.