Beogradske kiše prale su hladne trotare jednog oktobarskog jutra. Sivilo grada postajalo je sve izražajnije, dok iznenada, u jednom trenutku nije utihnulo sve. Ceo svet na nekoliko sekundi je stao i samo se čuo šum vetra koji je poljuljao tek pokoju granu pod tvojim prozorom. Tvoj stan bio je Beograd. Bio je mračan, siv, ispunjen samo tvojim osmehom, cvećem i umetnošću. Beogradske kiše danima su padale i pokušavale da speru prošlost sa sivih zidova ogromnih solitera. Unosile hladnu jesen u uzavreli grad koji se još od leta nije umirio. Baš kao i ti. Beogradske kiše sinoć su najzad prestale da padaju.
YOU ARE READING
Još uvek čeznem da ti kažem
PoetryZbirka pesama i kratkih priča nastalih u proteklih par godina.
