Još uvek čeznem da ti kažem

Ti ne znaš

Toliko sam puta iznova i iznova čitala sve tvoje poruke. Toliko sam puta pomislila da si ti kad god zazvoni telefon. Toliko sam puta pogledala tvoje slike i zapamtila svaku crtu tvog lica. Svaki tvoj mladež, svaki tvoj pramen, tvoj duboki pogled, tvoje prodorne plave oči. Zapamtila sam tvoj glas, koji mi s vremena na vreme sklizne niz pamćenje i odluta, zato te molim da me svakog dana podsećaš kako zvuči. Kako zvuči kad se smeješ, kad do kasno u noć pričaš svoje doživljaje i sve što te muči i što ti prija. Podsećaj me kako zvuči kad šapućeš i kad mi sva pospana poželiš laku noć. Podsećaj me, tako da i kad zaboravim sebe i kad zaboravim sve drugo, ti budeš ono jedino čega ću se sećati. Ti ne znaš, mala, koliko ne želim da sve ovo ikada prestane. Ti ne znaš, a ja ti ne govorim, ja ti pokazujem. U nadi da ćeš, po boji mog glasa, po količini i težini izgovorenih reči, po mojoj brizi i strepnji, uspeti da shvatiš i spoznaš sve što uspevam da prećutim.