Još uvek čeznem da ti kažem

Ne čitam tvoja pisma

Ne znam više u koje vreme se budiš. Ne znam na šta prvo pomisliš kada otvoriš oči. Ne znam da li ti se oči napune suzama kasno u noć ili se smeješ sa nekim kao što si sa mnom nekada. Možda si sama, a možda te neko drži za ruku i vodi kroz iste one šume prkosa i maštarija kroz koje si šetala oslonjena na mene. Ne čitam više šta pišeš i ne čujem više šta govoriš. Meni se iza ugla smeši nekakav novi, radosniji život koji samo čeka da ga ugrabim. Prolaze dani i duge noći, ja tebe ne tražim, niti te dozivam. Tvoje ime mi nekad pobegne iz usta pa kao da se o njega sapletem, kao da posrnem. Ali te ne želim. Ne želim tvoje ruke ni tvoju kosu koju sam tako volela. Ne želim tvoju brigu i tvoje probleme. Sve što tvoj život nosi za mene je samo još jedna zamka u koju ne smem da upadnem. Drznem se, s vremena na vreme, da pogledam u našu klupu i srce mi ne zaigra kao što je tada igralo. I sjaj u mojim očima se gubi i nestaje kao daleka zvezda koju pokrivaju oblaci. Ne tražim pospana više tvoju ruku na jastuku, ne nadam se da si ti kad neko pozove. Ne čekam te sama na onom mestu gde si me ostavila i ne plačem do jutra kad shvatim da te tamo ne mogu naći. Nemam više reči i pesme koje za tebe čuvam, čak me ništa tvoje više i ne inspiriše. Ne znam da li čuvaš onaj žir koji sam ti poklonila ili se i on osušio najzad, kao i moja osećanja prema tebi. Ne znam da li plačeš kad pomisliš na mene ili rasteraš te misli kao dim tvoje cigarete, koju možda baš sada pališ. Ne čitam više tvoja pisma koja dugo stoje neotvorena na pragu mog srca. Preskačem ih, kao stare račune koje izbegavam da otvorim, a ne želim da bacim. Verovatno su upućena nekom drugom, pa su greškom dospela pred moja vrata. Ti si svuda i u isto vreme nisi tu. Ja te čujem kako plačeš bosa i sama, skriva te neki težak mrak i samo ja te vidim. I onda se prenem iz sna, kao da je bilo stvarno. Kao da si nekad stvarno bila tu.