Još uvek čeznem da ti kažem

Zaljubljena devojka

Sve njene pesme bile su ljubavne. Sva njena pisma bila su pocepana ili izgužvana i zabačena u fioci njegovog radnog stola. Svi njeni poljupci počeli su da blede. Ona je bledela. Noć bi je nemu progutala i ona bi sama u nekom kutku svog hladnog doma do kasno ostajala budna i pisala, pisala... Više nije znala ni šta piše, ni kome piše, više nije razlikovala stvarnost i snove. Samo nekad bi joj suncokreti na njenom prozoru naslikali osmeh na lice, ali i suncokreti su uvenuli. Osećala je tugu, ali nije umela da plače. Osećala je bol, ali nije imala vremena da preboli. Ona je sve to drugačije zamišljala. Nije znala da ljubav može biti tako bolna, da ljubav mora biti takva. Mora, ali samo onda kada nije uzvraćena. Prstima je uvijala ivice papira u njenom starom dnevniku i smešila se. Smešila se sama svojim ludorijama. Smešila se tako kao da nikada više neće zaplakati.