Još uvek čeznem da ti kažem

Lutalica

Nikada nije čitala moje pesme. Nikada me nije pogledala sa onim sjajem u očima. Nikada se nije zadržavala. Prstima je umela nežno da skine paučinu sa mojih usana, umela je snažno da me zagrli i ćuti. Njena tišina nije bila kao i svaka druga. Njena tišina nije dugo trajala, već za nekoliko minuta bila bi ispunjena njenim bezveznim rečima o nekom šarenilu i plavom nebu. Mnogo je pričala i želela je nekoga ko ume mnogo da sluša. Nekoga za smeh i suze, nekoga da je nosi, da joj kuva, da je voli i da joj nekad možda pokloni cvet. Volela je cveće, volela je prirodu i mirise proleća. Volela je da luta. Samo bi se nekada osvrnula da proveri je li prošlost tamo gde ju je ostavila. Tada bi njen glas postajao drugačiji, a njena kolena bi zaklecala. Tada bi njeni obrazi bili mokri i njena glava pognuta. Tada bi obično lagala da joj nije ništa, ali njen pogled bi otkrivao sve. Brzo je nastavljala dalje, željna da živi, da voli, da gubi, da pobeđuje i da luta zauvek.