Još uvek čeznem da ti kažem

Sećanja

Skrenula je pogled prema periferiji grada koja se prostirala sa njene leve strane, trudila se da ne razmišlja, samo da ne razmišlja. Sneg je vejao sve jače i jedino što je bilo toplo tog popodneva bile su boje na zidu muzeja "21. Oktobra". Stisnula je pesnice u džepovima da ugreje ruke ali više nekako zbog besa. Poželela je da zaplače ali je u tom bunilu promena svih nijansi negativnog raspoloženja shvatila da nema snage. Slušala je vetar i tišinu. Prokletu tišinu koja dođe uvek kada nije poželjna. Ali znala je da će proći, taj bes uvek ostavi ovde. To mesto bilo je njen raj i pakao, njeno skladište emocija koje ne moze da zadrži. Divno mesto za prvi poljubac, za piknik, za posmatranje zalaska sunca i zvezda padalica. Pod njom sneg je škripao kao stari izlizani pod i njene čizme tonule su u beli pokrivač. Otela joj se tek po koja suza samo onda kada je shvatila da jedina osoba koja bi uspela da joj izmami osmeh na lice nije pored nje. Svi su drugi nekako bili prolazni, ali znala je da ju je ta mala volela stvarno. Dođavola, bes je kuljao još više. Usne su joj bridele na hladnoći, neprekidno se osvrtala oko sebe kao da je neko prati, ne bi li ugledala ono nežno belo lice koje nije dobro ni zapamtila. A mogla je drugačije, morala je drugačije. Drugačije da bira. Njene poslednje reči bile su: "Ti si birala". Kao da je to nekakva igra u kojoj biraš koju figuru povlačiš napred, u kojoj odlučuješ koga ćeš izgubiti. Pogrešno je izabrala. Izabrala je da pažnju posveti onima kojima je bila niko i ništa, onima koji je nisu primećivali, ili možda samo kad im je bila potrebna. Sve je radila pogrešno. Još jednom se stresla i pogledala u nebo. Bilo je toliko belo da se nije razlikovalo od snega. Volela je zimu, bilo je to jedino godišnje doba kada nebo i zemlja liče jedno na drugo. Njih dve bile su baš takve, nebo i zemlja koji bi samo povremeno pronašli nešto zajedničko, obično onda kad zahladni. Tišina joj je ispunila uši, više se čak ni vetar nije oglašavao. Vejavica je prestala i nebo je odjednom postalo mračno. Trgla se iz sna i prošlo je tek nekoliko trenutaka dok nije shvatila da je sve bilo u njenoj podsvesti, da se njen um poigrava sa njom dok bezuspešno pokušava da premosti jos jednu noć bez nje.

Ali nije vredelo. Svaki put kad bi na trenutak sklopila oči videla bi visoke solitere na ulazu u Kragujevac kako se protežu da dosegnu zvezde. Tako je ličila na njih. Usamljena, visoko dignute glave i u potrazi za zvezdama. Pamtila je kišne dane i mokre ulice koje su isparavale na prolećnom suncu. Pamtila je vetar koji je uvek duvao Avalskom, sem onda oko tri ujutru kad jedva da je bilo saobraćaja, dok su već par sati kasnije ulice ispunili metež i gužva. Tada bi se automobili kao mravi razmileli ulicama, dovoljno širokim da stanu do četiri vozila i dovoljno uskim da nekad uspeš da pretrčiš na crveno. Pred njenim zatvorenim očima smenjivali su se sivo-zeleni predeli i smešne seoske kuće kojih se nagledala kroz zamagljeno staklo "Arriva" autobusa svake subote ujutru tog proleća. Već su stali, izašla je iz autobusa i stresla se, sunce se jedva uspinjalo i kačilo zrake kao paukovu mrežu o krošnje najviših drveća tu oko autobuske stanice. Ali ona nije marila za hladnoću. Po navici je poručila nes za poneti i sačekala par minuta da bude gotov. Kragujevac. Ni ružan, ni lep, ni mali, ni veliki, ni južno, ni severno, a opet nekako, poseban. Nemo je pogledala u plafon, na satu je već bilo pola dva, a njene oči se još nisu osušile od suza. Nije dugo marila, samo ih je sklopila ponovo.

Nastavila je da plovi u mraku po onim starim vodama želja i snova, tako nemirnim. Sećanja su dolazila i odlazila, nekad bi se samo setila mirisa svežih peciva koji su se širili najlepšim gradom Šumadije ujutru, a već u podne bi ih zamenili gasovi automobila i slatki ženski parfemi. Pokušavala je da sačuva te uspomene na Kragujevac, na lepe fasade starih zgrada ukrašene visokim stubovima i opale latice drveća na trotoaru u blizini pruge. Želela je da sačuva sećanje na nju. Na one tople dane kada je najlepše od svega u Kragujevcu bio njen osmeh, nikada nije saznala da je on za nekoga bio jedina turistička atrakcija. Na one hladne zime kada je njena blizina bila jedno najtoplije mesto u gradu. Slike su se smenjivale, a sa njima i boje i mirisi. Sve je kružilo u njenoj glavi kao na ringišpilu. Buka saobraćaja ukrašena sirenama, glasovima nepoznatih ljudi i odzvanjanje štikli niz uske trotoare po kojima su se svi gurali. I oni koji žure i oni koji žele da tako samo izgleda. Zapitala se da li je ikada igde žurila. Možda jednom kad je jedva uhvatila poslednji autobus do grada ili onda kad se sjurila sa Šumarica da ne zakasni na predavanja. Žurila je često, ali se trudila da ništa ne propusti. Ni ulične svetiljke koje su grejale sive ulice i nadvožnjake, ni miris kiše, ni šuškanje opalog lišća, ni prvi sneg, ni prvu ljubav.