Još uvek čeznem da ti kažem

Suton

- Mislila si da ipak imamo vremena. - Ironično je promrmljala - Koliko si mislila da će ovo trajati? Mesec? Dva? Godinu? Prevarila si se. Ja sam verna jedino svojoj inspiraciji, svom poslu i ovom predivnom potonulom suncu što me krišom gleda iza krošnje javora. Moje su misli neukrotive, moje vreme još nije došlo. Ja plešem sa mirišljavim poljskim cvećem pod prstima i ljubim male sove koje se kriju od svetla i ljudi. Ti si drugačija. Ti hodaš po vrelom asfaltu bosa i znaš da će te boleti. Ti uvek nekud žuriš, a nikad ne stižeš na važna mesta, na važne događaje. Na naša mesta, na naše događaje. Ko si ti? - Upitala je podigavši pogled, a bledo mokro lice joj se presijavalo na suncu - Ja tebe više ne prepoznajem. Ne prepoznajem tvoje postupke, tvoje želje i tvoj beg na neke nepoznate plaže, u neke nepoznate gradove sa nepoznatim ljudima. Možda te samo nikada nisam ni upoznala. Možda će mi tvoj dodir uvek biti kao san. Možda ću ubrzo i zaboraviti da si ikada zgazila u more mojih želja svojim teškim čizmama od papira. Možda mi sat još uvek otkucava u sobi, a ja mirno spavam i sanjam tebe. Onakvu kakvu ja želim da te vidim. A ja te želim drugačiju. I na kraju, mi nemamo ništa i u isto vreme imamo sve. I sve je isto, na kraju. Ti si ista ona koja kasno dolazi kući i na podu u kuhinji jede nešto što nađe u frižideru, ja sam ista ona koja izgovara reči za koje znam da ih ne čuješ. Ti si ista ona koja plače i koja se krije u skloništu mog ramena od sivila i gužvi. Ja sam ista ona koja je ćutala i koja samo u jednom trenutku više nije mogla da ćuti. Šta god da mi želiš i ja tebi želim isto. - Okrenula je glavu i počela da plače. Kao da je neko zaista i čuo njene reči. Pred njom je sunce odlazilo na počinak i raširilo lepezu crvenih nijansi. Obrisala je obraze i ubrzo nastavila da živi.