Još uvek čeznem da ti kažem

Ona nije na ulici

Tu je negde. Još nekud odjekuje njen smeh. Na prostranim livadama, punim prolećnog cveća i mirisa. Njenih mirisa. Šunja se još tamo kod škole, ja čujem njene korake. Šeta sa svojim psom po opalom lišću i maše mi u daljini. Evo je, prilazi. Još klincima priča svoje doživljaje iz studenjaka, još im pušta filmove i galami na njih kad je ne slušaju. Još đuska uz rok muziku iz kluba, još je srećna. Samo još malo. I ne budi me dok verujem da je tako. Tako mora biti. Ne budi me i ne govori da je neću nikada više sresti. Ne spominji da ona više nije tu, ne spominji bolja mesta. Ne spominji da postoje bolja mesta od njene kuće, njenog doma, njenih prijatelja. Ona nije tu. Ona nije u svojoj sobi sa pogledom na baštu punu ljiljana. Ona nije na ulici gde je načinila prve korake, prve ljubavi, prve osmehe, prve suze. Ona nije na asfaltu koji još pamti njene korake, ona nije sa onima koji je vole. Ne postoji na svetu bolje mesto od tog.