Još uvek čeznem da ti kažem

Portret

Kao i sinoć, otkucala je ponoć. Kapi kiše su milovale prozore, na stolu stajala je upaljena samo jedna sveća a za stolom je sedela Ona. Pokušavala je da na svom papiru po hiljaditi put nacrta nešto što može da pokloni nekome ko će se zaljubiti u nju. Htela je da izgleda savršeno. Da se tu vide sva njena osećanja, njena ljubav koju je godinama krila od svih, njena vernost i iskrenost, njeno vreme provedeno u samoći i čekanju. Htela je da se desi nešto. Ali život je vrag i nikoga ne sluša i ni za šta ne mari. Želela je da, nekome ko će večno biti tu, pokloni nešto što će večno trajati. Neki blistavi dijamant koji je nastao u sivim stenama. Koji se hiljadama godina oblikovao da bi bio ovakav kakav jeste i koji će uvek biti sjajan i predivan. I sama je bila takva. Bila je savršena. Bila je svoja. Bila je sve što od života možete poželeti. A opet... Nikada nije uspela da bude srećna. Njena sreća zavisila je od ljudi koji su dolazili i odlazili, od ljudi koji su je povređivali i koje je povređivala ona. Šarala je po papiru i sati su prolazili, skuvala je još jednu kafu, pa još jednu, pa još jednu... Sunčevi zraci počeli su da obasjavaju krovove i vrhove zgrada i najzad stigli i do njenog prozora. Ali ona ih nije primetila. Nije stigla da uživa u izlasku sunca koje joj je bilo pred nosom, jer se opterećivala stvarima koje ne postoje, kojih nema. Nije stigla da se javi onima koji su dugo čekali, onima koji su je voleli. Bila je zanesena svojim portretom više nego bilo čim drugim. Kao da će odmah nakon što ga završi imati kome da ga pokloni. Olovka je bivala sve manja i njeni prsti sve tamniji. Na sve je zaboravljala, maštala je danima samo o tome kako će biti srećna. Prolazili su meseci, godine, počela je da se seća onih ljudi koji su je činili srećnom. Onih koje nikada nije ni zvala u svoj život, a ipak su bili tu. Onih koje je terala od sebe, koje nije primećivala. Zapitala se gde su i šta rade, ali odgovora nije bilo. Čulo se samo lupanje hladne kiše o sive trotoare i pomeranje istih onih kazaljki koje je poželela da može da zaustavi, da može da vrati vreme i da ispravi svoje greške. Ali nije mogla. Jedino je mogla da, sada kada je sve gotovo, nauči da sreću ne treba juriti, da se sreća dešava tu, sada, pred nama. Samo nam je nekada lice prekriveno suviše tamnim velom da bismo mogli da je spoznamo.