The Secret Organization

Chapter 31

Promeskoljila sam se na udobnom krevetu usput osetivsi ostar bol u predelu slepoocnice.Umorno sam otvorila teske kapke osmotrivsi prostoriju u kojoj sam odmarala.
Sta se desilo?
Gde sam to ja?
su bila jedna od pitanja na koje nisam imala odgovor.Bar trenutno.
Ne secam se da sam otisla na spavanje.
Namrstila sam se i dalje pokusavajuci da pronadjem bilo sta sto bi mi reklo gde se nalazim.Prikaz prostorije mi je bi mutan,jos uvek necist.Rukama sam protrljala oci i tek tada mi je vid bio cistiji.Pridigla sam se na laktove i shvatila da sam u svojoj sobi.U tom trenutku sam primetila osobu koja sedi na ivici mog kreveta.U sobi je bilo mracno i sve sto sam mogla da vidim je da je neko bio pored mene,sedeo na drugom kraju kreveta.Mrak je bio verovatno zato sto su bile navučene zavese preko prozora,jedinog izvora svetlosti u mojoj sobi.Osoba se ustala i prisla prozoru,sa kog je sklonila zavese pustivsi sunceve zrake unutar sobe.Okrenula se ka meni i shvatila sam da je to Dzejms.Iako se siroko smesio,primetila sam malu dozu tuge u njegovim ocima.

Tek sada sam se setila svega sto se prethodno desilo iako i nisam bila sigurna kada se to zapravo dogodilo.Ustala sam se i sela pogledavsi ga.

"To si ti."Rekla sam ne krijuci da mi je drago zbog toga.Na licu mi se pojavio olaksavajuci smesak,koji se sirio mojim licem.Nisam bila sigurna da li je to zbog cinjenice da je Dzejms ovde,sa mnom ili prosto nisam zelela bilo koga drugog u ovom trenutku.

"Da."Potom je usledio sirok osmeh upucen meni."Zao mi je ako si ocekivala nekoga drugog."

Presavsi rukom kroz kosu,nasmesila sam se spustivsi pogled ka tankom pokrivacu kojim sam bila pokrivena."Ne.U redu je ovako."

Cuvši moje reci,nasmejao se mada nista nije rekao.Posmatrala sam ga par sekundi,kada je napokon prestao da se smesi.Uozbiljio se i tuzno me pogledao."Dobro si?"

"Da."

"Tvoji roditelji su dole.Policija je bila,bas kao i hitna pomoć...Bilo ti je lose i pozvao sam je."

Blago sam se nasmesila."Hvala ti."Ustala sam iz kreveta nesigurno oslonivsi se na noge."I ne mislim samo na ono sto se desilo danas.Za sve."

Prisao mi je,uhvativsi me za ruke."Nema na cemu.I bolje bi bilo da sednes."

"Ne,u redu je."Rekla sam i podigla ruke ka njemu braneci se.Odmahnula sam glavom tako jako da mi se na trenutak zavrtelo.Osetila sam snaznu ruku oko mog struka i jednu koja me je pridrzavala za ruku.Polegavsi me nazad na krevet,uocila sam da je zabrinutost vladala Džejmsovim licem.

"Hvala.Ponovo."

"Ne zahvaljuj se."Pogledao me je razmisljajuci."Mislim da bi bilo najbolje da pozovem tvoje roditelje."

Otvorila sam usta da bih se usprotivila,ali zapravo nisam odgovorila jer sam znala da je u pravu.Zatvorila sam usta,klimnuvsi glavom.Prekrio me je pokrivacem i bacivsi poslednji pogled na mene (verovatno kao da se nada da će me zateci tu gde jesam,u krevetu i kada se vrati) izasao je iz sobe.Cula sam mu korake koji su nakon nekog vremena utihnuli.Ocekivala sam ga,da se vrati,jer na neki cudan nacin mi je bio potreban.Posle par minuta tisine,ponovo sam cula korake.Priblizavali su se sve dok u sobu nije usla mama zajedno sa tatom u drustvu.

"Hej."Rekao je tata nakrivivsi glavu.Tuzno me je gledao.

"Hej",odgovorila sam mu nasmejavsi se.

Mama je sela na ivicu kreveta pored mene i poljubila me u ruku.Stavila je ruku na moje celo."Kako si,duso?"

"Dobro sam,mama."Na silu sam se nasmesila ne zeleci da nastavljam tok razgovora.Znam sta je sledilo."Gde je Dzejms?"Odlucila sam da pokusam da promenim temu.

Tata je bio taj koji je odgovorio."Dzejms je otisao.Rekao je da ima nekog posla da zavrsi."

Slagao me je.Ili sam bar ja pogresno razumela da ce se vratiti.Razalostila sam se kada sam cula da je otisao ali sam uspevala da ostanem ravnodusna na te reci,jer poslednje sto mi treba sada je da roditelji ponovo pomisle da smo zajedno.