The Secret Organization

Chapter 47

Nismo znali sta se desava sa Dzo. Nismo znali da li je dobro,da li joj se nesto desilo...Cinjenica da nemamo ni najmanju ideju sta bi se moglo desavati sa njom nas je potistila. Jos gore je bilo to sto je od njene otmice proslo nekoliko dana,a mi-njeni prijatelji-nismo uradili nista povodom toga. I znala sam da je i ona toga bila svesna. Takodje sam znala da postoji mogucnost da ona ne shvati zasto nismo nista uradili zarad njenog spasenja.
Proslo je tacno 4 dana od njene otmice.96 sati.Za to vreme je moglo svasta da se dogodi.Mogao je da je povredi,da je muci ili cak da... Odmahnula sam glavom nastojeci da razbistrim misli.Ne smem da razmisljam tako. Nece joj se nista dogoditi.Mora biti u redu.Mora.

"Dobro si,El?",zacula sam Dzejmsov zabrinut glas koji me je prenuo iz razmisljanja.Okrenula sam se ka njemu.

Nisam ni shvatila da se nalazimo na travnjaku skole.Bila sam toliko zadubljena u razmisljanje o Dzo da zapravo nisam ni shvatila da smo stigli u skolu.Nateravsi sebe samo sam klimnula glavom.

Njegov glas je odjednom poprimio blag i zabrinut ton:"O cemu razmisljas?"

Posle kratkog premisljanja,rekla sam mu istinu:"O Dzo."

Lice mu je postalo zabrinjavajuce i spustio je svoj tuzan pogled ka travi preko koje smo gazili.Njegova ruka je pronasla moju iako je svoj pogled i dalje drzao usmerenog ka dole. Zaustavio me je i okrenuo ka sebi. "Znam da je sve ovo stresno i znam da je mozda cak i previse za tebe. Ali, zeleo bih da znas da se trudim i dajem sve od sebe,bas kao i ostali,da ucinimo ono sto smo trebali ranije i ispravimo sve ovo...Znas?"

Njegove oci su sada bile usmerene ka mojim.Odsjaj koji sam videla u njegovim ocima me je pokolebao. Nisam htela da mu zadajem jos vise bola nego sto ima sada.Svima nam je bilo tesko,a ja...Pa,ja se ponasam kao razmazeno deriste.I oni se osecaju podjednako lose zbog Dzoinog nestanka.Nisam jedina.Prekorila sam sebe i u tom trenutku,obecala sama sebi da cu se truditi da na neki nacin pomognem i doprinesem pronalazenju prijateljice,a ne samo stajati sa strane i kukati kako mi nedostaje. "Pogresno si me razumeo,Dzejmse.",rekla san stiskajuci jace njegovu ruku,"ne krivim te ni za sta a pogotovo ne osudjujem.Ne smatram da je bilo ko od vas odgovoran za to sto se desilo.Prosto se desilo...Niste vi krivi.Nisi ti kriv."

Tuzan osmeh mu se sirio licem dok je posmatra moje lice. "Nije tvoja krivica.Znas li to?",rekla sam mu pokusavajuci da ga ubedim.Mada nisam bila potpuno sigurna da li sam ubedjivala njega...ili sebe.

"Znam da jeste.Odgovaran sam za njenu otm-"

"Nisi,Dzejmse."

"Da,jesam.",rekao je ucutavsi me.Par sekundi sam cutala i posmatrala ga,dok je on nastavljao:"Osecam se odgovornim ne samo zbog nestanka svoje prijateljice,vec i zbog tvog uplitanja u sve ovo.Ne zelim te u svemu ovome.Tvoj ucinak u ovome moze te kostati,moze mene kostati ako ti se nesto desi.Ne bih preziveo.Ovo su...Nazovimo ih prljavim poslovima." Rekao je pustivsi moju ruku.

Nisam se vise obazirala na ljude oko nas,nije me vise niko zanimao.Gledala sam njega,svog decka,i usresredila se na njegove reci. "Znacis mi toliko, toliko da ne bih pretrpeo da ti se bilo sta desi.Rajan zna koliko mi znacis i u svakom trenutku on ponovo moze-"

"Oh,Dzejmse.",rekla sam privlaceci ga blize sebi.Odmahnula sam glavom i zgrabila ga za laktove. "Nece se nista desiti.U redu?Sada je najbitnije da Dzo bude dobro."

Coknuo je jezikom i skrenuo pogled ka ostalim ucenicima koji su se skupljali na travnjaku. "Da,znam." ,tiho je prozborio jos uvek gledajuci u tom pravcu.

Svaka cast,Elena.Mozes slomiti coveka koga volis za svega par sekundi.

"Hej",rekla sam blago ga povukavsi za ruku.Pogledao me je. "Bez brige?Jasno?"