The Secret Organization

THE END

Happy endings are just stories that haven't finished yet.

Sest meseci kasnije

Bio je to lep dan. Napolju, sunce je sijalo svom snagom, obasjavajuci jos uvek puste ulice i kuce koje su bile mirne i nisu pokazivale nikakve znake po kojima se moglo zakljuciti da neko zapravo zivi u njima. Bilo je to pravo, uspavano letnje jutro. Videli biste tek po koju pticu kako prelece iznad grada, ali celokupan izgled je bio tako... uspavan. Predivno neprirodan. Ali, postojala je jedna kuca, ciji su ukucani bili uveliko budni. Jedna porodica ciji je najsrecniji dan u zivotu trebao danas da se odigra.

Bila je to kuca Voldorfovih.

Elena's POV

"Da li ste sigurni da mozete uspeti to doneti do cetiri sata posle podne?", upitala sam nastojeci da odrzim smireni ton. Cinjenica da su mi na dan vencanja javili da je narudzbina za cvece za dekoraciju sale 'nekim cudom' otkazana, me je izludjivala. Prevrnula sam ocima dok sam osluskivala glas sa druge strane veze.

"Kako moze biti 'otkazana'?", pitala sam nadglasavajuci glas mlade devojke. "Ne mozete tek tako javiti na dan mog vencanja da ne znate kako-",dok sam ja nastavila da se raspravljam sa upornom, tvrdoglavom devojkom, u dnevni boravak je usla Iva. Po njenom izrazu lica, moglo se reci da pretpostavlja o cemu je rec.

"Da, ali potrudite se da to cetiri sata-"

Prisla mi je hitrim korakom, siroko se osmehivajuci. "Prepusti to meni", tiho je rekla. "Pokusaj da se izluftiras, vazi?"

Par sekundi sam je gledala razmisljajuci da je ne pustim da resava i bavi se ovim glupostima, ali sam onda shvatila da to sto govori ima smisla. Vec posle par minuta bih izludela i izvikala se na devojci koja verovatno nema nista sa narudzbinom. Odmahnula sam glavom i odlozila telefon, pruzajuci joj ga. "Hvala ti", tiho sam rekla, zahvalno je gledajuci.

Osmehnula se i preuzela telefon i odsetala do velikog prozora koji je gledao na grad. Posmatrala sam je par sekundi, i ponovo se zacudila njenoj strpljivosti i snalazenju u pregovaranju. Shvatila sam da bi bilo pametno biti od bilo kakve pomoci, pa sam se iz tog razloga uputila ka svojoj sobi u nameri da pronadjem listu obaveza i zakazanih termina za danas.

Ali, potpuno neocekivano i nenadano, bila sam zarobljena od strane dve snazne misicave ruke. Misici su mi se napeli i u jednom trenutku sam bila spremna na napad na misterioznu osobu.S obzirom da je bilo tek sedam sati ujutru, hodnici i ostale prostorije u kuci su bile zamracene iako je vecina posluge u kuci uveliko bila budna. Obezbedjenje je svakodnevno dezuralo izvan i okolo kuce, ali sam, nasavsi se u ovakvom polozaju, u jednom kratkom trenutku osetila opasnost, ili bar sve do momenta kada nisam ugledala lice coveka cija bih zena trebala postati za svega par sati. Opasnost se pretocila u osecaj ugodnosti i bezbednosti dok su mi se postepeno misici opustali.

"Dzejmse!", uzviknula sam udarivsi ga rukom u rame, ne stedeci ga nimalo. Lice mu se osmehivalo dok je primao udarac, i dok je pruzao svoj prst preko mojih usana i utisavao me. "Sta ti radis ovde? Mislila sam da si otisao do firme sa Karterom."

"I jesam", rekao je sklanjajuci svoj prst sa mojih usana i nezno me gledajuci. Posle par trenutaka sam shvatila sa se smejem iako toga nisam bila svesna. "Ali nisam mogao odoleti tome da te ne ukradem na par minuta."

Uprkos tome sto mi je srce kucalo neverovatnom brzinom, uspela sam da razaznam sta je rekao. "Je li sve u redu?"

"Nije, Elena", pogledao me je zabrinutim izrazom lica dok mu se osmeh sirio i jos vise me zbunjivao. "Shvatio sam da necu imati druge prilike da te ukradem danas. Znas, vencanje i to"