Leptirov POLJUBAC #1 ✔️

14. Raspad

''Čekanje je znak prave ljubavi i strpljenja. Svatko može izgovoriti ''Volim te''. Ali rijetki mogu čekati i dokazati da je to istina.''

*******************

Tupo sjedim puštajući Nelly da me češka po leđima. Roberta i Karla me pogledavaju, ali ništa ne govore.

Odmah sam znala da su mi te oči tako poznate, samo si nisam dozvolila misliti o tome. Na njene sam riječi izgubila kontrolu nad sobom. Pao mi je mrak na oči i nisam bila svijesna da sam porušila sve sa stola, kad sam naglo skočila prema njoj i uhvatila je za vrat, sve dok me Nelly i Roberta nisu odvojile od nje.

- Makni se od njega. Gubi se od kud si došla. Ubit' ću te, tako mi Boga. - urlala sam i otimala se iz Robertinog stiska.

Samo preko mene mrtve. Samo preko mene mrtve. Prije tri godine bila sam spremna pucati u njenog brata. Sada bih ubila nju golim rukama i ne bih ni trepnula. Oduzeo mi je Elenu i s time iščupao pola srca. Ako mi uzmu Kristijana, ništa mi neće ostati. I onda će mi biti sasvim svejedno. Više neću biti živa. Trenutno osjećam kao da mi netko na živo čupa utrobu.

- Samo sam te htjela upozoriti. Zahtjev je predan socijalnoj službi. - proračunato govori. - A s ovakvim ponašanjem, teško da će presuditi tebi u korist. Imam svjedoke. - pokazuje rukom oko sebe.

- Tko bi normalan stao na tvoju stranu, vještice pokvarena. - Nelly joj se unosi u lice. - Marš van. I ne vraćaj se. Nikada. - prstom pokazuje u vrata.

Zavuče ruku u torbicu, izvadi diktafon, podigne ga da sve vidimo, pa zaustavi snimanje.

- Idem, da. Ionako vam je usluga očajna. - arogantno se smješka, a ja bih joj najradije iščupala glavu s ramena. - Pa onda, Tara draga, vidimo se na sudu. Ubrzo.

- Rekla ti je marš van! - zavrišti Karla.

- Zoveš policiju? - Roberta upita Nelly dok ona prislanja mobitel na uho.

- Ne, zovem Andreja. - zastane, pa sačeka da joj se javi. - Andrej! - zašuti. - Nije me briga u kakvoj si gužvi, ovo je bitnije. - izreferirala mu je u kratko što se desilo. - Zovi Andreu, objasni joj situaciju i neka me odmah nazove.

Sjedila sam na svom kauču i samo slušala razgovor. U glavi mi se vrtilo od straha zbog mogućeg ishoda situacije. Nisam ni shvatila da se osjećam tako usamljeno, iako mi je dnevni bio pun predivnih ljudi, najboljih prijatelja, sve dok mi se vrat nije naježio. Podignula sam pogled i vidjela Sebastiana kako brzim hodom ide prema meni. Zastao je na tren i bijesno pogledao Andreja.

- Koji kurac mi odmah nisi javio?

Čučnuo je ispred mene i s tugom u očima me pogledao.

- Nisam znao, malena, krenuo sam čim me Marko zvao.

Nagnula sam se prema njemu, par trenutaka ga gledala u oči, pa mu pala u zagrljaj. Snažno sam ga stiskala, vukla prema sebi, i tada su mi krenule suze, bez prestanka. Kao da sam sve sakupljala u sebi i čekala da se raspadnem u sigurnim rukama. Dugo me držao, i gladio po kosi. Nismo se obazirali na nikoga. Kao da smo sami. Postojimo samo nas dvoje.

Lagano me odmaknuo i primio rukama za obraze, pa mi poljupcima obrisao svaku suzu. Ljubio me tako nježno, tako polako i bila sam sigurna da mu je stalo do mene. To mi je bila jedina utjeha u ovom jadu.

- Zašto me nisi nazvala? - šaputao mi je na usne.

Ponovno sam ga snažno zagrlila.

- Ne znam. Bitno da si sad tu. Samo to mi je važno. - šapnula sam mu na uho, ne želeći da bilo tko od prisutnih čuje moje priznanje. - Samo želim da me zagrliš, da znam da će sve biti u redu.