Maylin

3.

Dok smo hodali par minuta ona je neprestano mrmljala nešto i nismo je uspijeli razumijeti,a u ovom mraku nisam mogla čisto vidjeti njezino lice.Bilo me je pomalo strah,jer je njezin vrisak bio čudan,kao da ju je netko mučio.

''Evo nas.'' tiho kažem,a Tommy preuzme njezinu cijelu težinu dok ja otključavam labaratorij.Brzo upalim svijetlo i pomaknem malu komodu u stranu,tako da je možemo nasloniti uza zid.

''Labaratoriji je pripadao tvojoj mami?'' Tommy dobaci,a ja brzo kimnem glavom.Kad se pomaknuo bila sam iznenađena njezinim izgledom.Imala je kratku zelenu kosu i čudnu odjeću na sebi.Nešto poput svile,ali drugačije nikada prije nisam vidjela nešto takvo.

''V-vode...'' promuca,a ja brzo skočim i donesem joj čašu vode.Primjetila sam da je dosta slaba,tako da sam joj pomogla i sada sam mogla izbliže vidjeti njezino lice.Prodorno plave oči i par modrica ispod oka i na desnom obrazu.Pomislila sam da je neki beskućnik isprve,ali osim tih modrica nije izgledala naročito prljavo i napušteno.

''Misliš li da je ovo bila dobra ideja?'' okrenem se prema Tommyu koji ju je pomno proučavao. ''Zar smo je trebalo ostaviti tamo?'' iznenadim se njegovoj drskosti. ''Znaš da nisam mislila tako.'' kažem pomalo ljuto i okrenem se prema njoj.Počela se grčiti i hvatati za ruku. ''Jel' te boli?'' Tommy je primi za ruku kako bi vidio ranu,ali ona se brzo trgne što me je još više iznenadilo.Malo prije je izgledala kao da će umrijeti,a sada je imala dovoljno snage da ga odgurne. ''U redu je nećemo ti ništa.'' digne ruke u zrak i vrati se par koraka u nazad.Bila sam užasno znatiželjna,a plus nije željela razgovarati s nama,definitivno nešto krije i to veliko. ''Moram nastaviti-'' pokuša ustati,ali se odmah sruši na pod.Ništa mi nije padalo na pamet.Ne mogu je ostaviti ovdje u labaratoriju,a poprilično je kasno i već sam se trebala vratiti kući. ''Marie idi.'' Tommy mi uputi nježan pogled. ''Ne mogu te ostaviti s njom.'' šapnem i zatim ga odvučem u stranu. ''Ne želim biti zla osoba ili nešto takvo,ali izgleda previše čudno.'' ne samo jnezina kosa,jer u New Yorku su ljudi imali i čudnije frizure od njezine.

''Ona treba pomoć,a ne mogu je dovesti kod sebe...''

''Znaš da će me moji ubiti ako saznaju da je netko ovdje.'' namrštim se i izvadim ključeve iz džepa. ''Pokušaj nešto saznati od nje,dotada se zaključajte,a sutra je ionako subota,pa ću i ja doći.'' kažem i pogledam ju još jednom.Valjda ću smsiliti neki plan do sutra ne možemo je vječno držati ovdje.

''U redu.'' složi se sa mnom i zatim zatvori vrata na mom odlasku.Nimalo mi se ne sviđa ovo.

(...)

Na putu sam uzela taxi i sigurno se vratila do zgrade.Sada se moram pripremiti na prodiku i to veliku,jer se nisam javljala na mobitel. 

''Marie!'' ugledam malu Amber kako trči prema meni,pa se nasmješim. ''Znaš li ti koliko je sati?'' tatin glas odjekne hodnikom,dok se Amber krije iza mojih nogu. ''Bus mi je pobjegao.'' slažem i nastojim ga gledati u oči da ne bi posumnjao. ''Bus je li?'' reče s malim podsmijehom. ''Nisi mogla smiliti ništa bolje?'' pogleda me ,a ja spustim glavu.Znala sam da neću uspijeti smisliti nikakav izgovor očito sam bila loša u tome. ''Daj mi ključeve.'' ispruži ruku,a ja se sledim.Dala sam ih Tommyu kako bi se mogao sakriti s onom djevojkom. ''Umorna sam.'' kažem i ubrzam korak prema svojoj sobi.  ''Marie Dashner!'' zastanem čim je izgovorio moje puno ime,bio je jako ljut. ''Ispao mi je.'' kažem okrenuta leđima,nisam ga mogla pogledati u oči.

''Kako ti je mogao ispasti!'' 

''Ne znam u žurbi! Vratit ću se sutra i potražiti ga ne brini.'' promucam držeći se jednom rukom za zid. ''Prvi i zadnji put da sam ti ih dao.Mislio sam da si odgovornija.'' osjetim veliku dozu razočaranosti u njegovom glasu.Čak me je i zaboljelo,mada to nikada neću priznati. ''Što bi da ti je se nešto dogodilo.'' prekrije rukama svoje lice,izgledao je kao da će zaplakati ispred mene. ''Ali nije.'' kažem i pogledam ga u oči. ''Zanima li tebe uopće što se događa? Znaš li da svaki dan nestane 3 djece i to bez traga.To si mogla biti ti! Tebe sam mogao gledati na onim papirima koji neprestano lete.'' reče i sjedne na kauč da se smiri. 

''Oprosti tata,bit ću odgovornija.'' stavim ruku na njegovo rame i poljubim ga u obraz.''Ne želim i tebe izgubit.'' čvrsto me primi za ruku i zatim ju pusti nakon par sekundi. ''Laku noć.'' tiho promucam i vratim se u svoju sobu.Što da radim? Uvalila sam se u veće probleme nego što mislim.

(...)

''Marie ustaj!'' Amberin glas me probudi,dok me čupa za kosu. ''Amber prestani.'' lagano je gurnem s kreveta pokušavajući se razbuditi.Nisam mogla oka sklopiti.Stalno sam mislila na onu djevjku pokušavajući shvatiti što nije u redu s njom.Moram se vratiti u labaratorij i porvjeriti kako je prošla noć.Kladim se da je Tommy cijelu noć dežurao,pa će mu dobro doći topla kava i krosana.

''Amber molim te dodaj mi te čizme.'' kažem dok oblačim majicu i traperice. ''Gdje ideš?'' 

''Potražiti ključeve.'' mrzila sam lagati,ali ovaj put nemam izbora.Pošto je bilo dosta rano,ostavila sam malu poruku na stolu kako se nebi birnuo i da me može slobodno nazvati na mobitel.Valjda se neće naljutiti.

Kad sam stigla do onih istih mračnih ulica koje su sada izgledale manje strašno zakoračila sam držeći jednu kesu u rukama.Prije nego što sam došla ovdje,uzela sam kavu i kupila nešto za jesti sigurno su gladni.

''Tommy?'' pokucam par puta na vrata i odmaknem se.Čudno zašto mi ne otvara.Primim ručku i vrata se odmah otvore.Što se do vraga ovdje dogodilo?

''Tommy!'' vrisnem kad ga ugledam kako beživotno leži na podu. ''Marie.'' tiho promuca. ''Hvala Bogu dobro si.'' izdahnem od olakšanja i pomognem mu da sjedne.

''Što se ovdje dogodilo?'' okrenem se i primjetim da je ona djevojka nestala.Sigurno ga je ona udarila,znala sam da joj ne trebamo vjerovati. 

''Ne znam sve je bilo u redu...Odbijala je razgovarati sa mnom,pa sam odlučio ostati budan i nakon par sati osjetio sam oštru bol u leđima dok nisam gledao.Valjda me je udarila s nečim i zatim pobjegla.'' pružim mu čašu vode i ugledam ključeve u bravi.Ostavila ih je,a labaratorij nije bio oštećen.  ''Ovo nam je lekcija.'' kažem pomalo ljuto,jer smo bili i previše dobri prema njoj.

''Oprosti Marie za sve sam ja kriv.''

''Nisi oboje smo krivi,hajde smiri se pa ću ti pomoć da dođeš do kuće.'' kimne glavom,a ja mu uputim mali osmijeh.

-----------------------------------------------------------

Jutro ljudi :D Nadam se da vam je se nastavak svidio :) Hvala na lijepim komentarima i na svakom voteu i svima vama koji čitate :) Puno bi mi značilo kada bi komentirali ovaj nastavak i iznjeli svoja mišljenja,ja se iskreno nadam da vam nije dosadno xD Ugodan ostatak ovog oblačno dana bleeh :P