Ovo je priča o onoj tamnijoj strani života i navodi nas na mnoga pitanja koja sebi moramo da postavimo: ko smo, šta smo, da li sudbina zaista postoji i od čega se sastoji zapravo život.Elčin Onal nam priča jednu neobičnu priču o devojčici od 14 godi...
Hoppla! Dieses Bild entspricht nicht unseren inhaltlichen Richtlinien. Um mit dem Veröffentlichen fortfahren zu können, entferne es bitte oder lade ein anderes Bild hoch.
Adana, 2001.god
Još jedna neprospavana noć je prošla.Uvek sam u nekom polu snu.Plašim se.Ne osećam se sigurno.Ja zapravo nigde nisam sigurna.Da li je to zbog straha, zaista ne znam.Razmišljam da platim časove i naučim da rukujem pištoljem.Ali ja sam dete.Ko će to odraditi? Niko.Želja za životom me je terala napred ali na pogrešnu stranu.Znala sam da moram da nabavim lažna dokumenta i stvorim za sebe i sestru novi život u Istanbulu.To je milionski grad, biće kao da traže iglu u plastu sena.Zato moram da preživim u Adani mesec dana.Nisam izlazila iz kuće i pomagala sam toj baki Aliye.Nisam ništa pitala jer sam znala da nema odgovor kao što ja nemam odgovor na njena pitanja.Takav je i bio naš odnos.Deniz nije izlazila iz sobe.Tako je bila sigurnija.Dok je spavala ja sam ispod kreveta izvadila sve drvene pločice i imala sam direktan pristup zemlji.Kopala sam što sam brže mogla i uspela sam da iskopam dovoljno veliku rupu da tu sakrijem svoj novac.Deniz se ubrzo probudila.
-Seko, šta to radiš?
-Ispalo mi je nešto, pa nameštam.
-Da li mogu da te pitam nešto?
-Naravno.Pitaj.
-Zašto smo mi pobegli?
-Da nas Mahmut ne bi više tukao.
-Nije to razlog.
-Između ostalog, on se zadužio i morali smo da pobegnemo.Da nas ne bi ubili.
-A njih će ubiti?
-Ne znam.Samo sam želela tebe da spasim.
-Šta ćemo sad? Bez ikog smo? I bez mame? Zar nismo mogli nju da spasimo?
-Da smo pokušali da je spasimo protivila bi se i rekla bi mu.Onda bi nas on lično ubio.Deniz, nije moglo drugačije.Život je takav.Nekome majka, a nekome maćeha.To je proces odrastanja.Kada shvatiš da neće biti dobri prema tebi ako si ti dobra prema tebi.Toga nema u životu.
-Izreka kaže da ako dobro činiš, dobro će ti se vratiti.Ja u to verujem, a Bog je uz nas.
-Zapamti jedno.Bog ne postoji.Ti ovaj živiš život i same okolnosti ga čine takvim kakav jeste.Možeš da biraš.
-Kako to?
-Možeš da izabereš 2 opcije.Prva je da živiš život kako ti misliš da treba,da biraš, u skladu s nekim pravilima,znači kako ti izabereš.Ali to ima svoju cenu.I često su previsoke.Ali ako to želiš platićeš je.
-A ako to ne izaberem?
-Onda ćeš mila moja da prihvatiš sve što ti se dešava i reći-sudbina je tako htela, ja tu ništa ne mogu.
-Ti si sad izabrala da živimo i zato si žrtvovala majku?
-Upravo tako.Ne pričaj ni sa kim, ne gledaj nikoga, ne izlazi iz ove sobe.Ti ne postojiš.Deniz Onal ne postoji.To je za tvoje dobro.Od sada živimo dan za danom i svakog trenutka mogu da dođu, upadnu sa pištoljima ovde i sve nas poubijaju zato nikome ne smeš verovati, ni sa kim razgovarati, ne smeš izlaziti iz sobe.Čak ni na prozor.Lezi tu na krevetu.
-A šta ti radiš?
-Pokušaću da sredim papire za naš siguran odlazak u Istanbul.Tamo ćemo biti sigurne.
-Dobro je da te imam.
-Ne brini se.Daću život ako treba za tebe.Ti ćeš živeti.
Tog dana odjednom sam odrasla.Bukvalno preko noći.Shvatila sam šta znači biti roditelj, brinuti se za jedan život.Ja sam bila odgovorna za Deniz i njen život, a tek posle za svoj.Prvo sam njoj odnela hranu pa tek posle sam ja jela.Istog trenutka sam shvatila nešto.Ne mogu da dozvolim da ona sazna da je prodata.Tu tajnu ću poneti sa sobom u grob, tako sam odlučila.
-Neću te ništa pitati.Verovatno nemaš odgovor.
-Nemam gđo Aliye.Tako ni ja vas neću ništa pitati.
-Pametnije je. -Ali želela bih da znam npr nešto o komšiluku.
-Sedi tu-odvela me je da sednem kraj prozora.
-Kloni se ove kuće preko puta nas.
-Zašto?
-Ja ne znam mnogo, samo što čujem.Čovek je opasan.Svi ga se klone.Bavi se falsifikovanjem, prevarama.Kažu da skida tragove s oružija.Država ga izdala.Tako kažu.
-Opasan je onda.Ako vi tako kažete.
Gđa Aliye mislim da nije bila svesna šta je upravo uradila.O svakoj kući mi je ispričala makar 2-3 generacije unazad šta se dešavalo.Bila sam zadivljena.Žena je poput tajne službe.Sve zna.Upravo mi je na pamet pala sjajna ideja.Da, promeniću identitet.Elcin i Deniz Onal više neće postojati.Tako ćemo biti sigurne.
-Deniz.Sekino.Hajde ustani.Da pričamo.
-Šta se desilo?-uplašeno je rekla Deniz.
-Ništa strašno.Ne plaši se.Spašene smo.
-Kako to?
-Kod sebe imam dovoljno novca da nam promenim identitet.
-Identitet? Šta to znači?
-To znači da se više nećeš zvati Deniz Onal.
-Pa kako ću se zvati?
-Videćemo.
-I onda idemo u Istanbul.Slobodne?
-Da, sekino.Bićemo slobodne i bezbedne.
U istom trenutku Deniz me je zagrlila tako jako.U njenim očima nikad više nije bilo toliko sjaja, sreće.Kao da je dobila milijardu evra na lutriji, a ne da sam joj saopštila da sam našla izlaz.Od sada smo Ceren Turgut i Burcu Celik.
