Ovo je priča o onoj tamnijoj strani života i navodi nas na mnoga pitanja koja sebi moramo da postavimo: ko smo, šta smo, da li sudbina zaista postoji i od čega se sastoji zapravo život.Elčin Onal nam priča jednu neobičnu priču o devojčici od 14 godi...
Hoppla! Dieses Bild entspricht nicht unseren inhaltlichen Richtlinien. Um mit dem Veröffentlichen fortfahren zu können, entferne es bitte oder lade ein anderes Bild hoch.
-Da li me čekaš dugo?-upitala ju je Zejnep dok je sedala na svoje mesto u uglu.
-Ne, ne.Skoro sam stigla.
-Dobro mesto si izabrala, mirno.Nalazimo se praktično u šumi. Bravo, znaš da razmišljaš.Šta ima novo.
-Svašta.
-Kreni onda da pričaš, ali prvo da naručimo.
-Naručila sam ručak za obe.Sada će doneti.Ah, evo naše porudžbine.-rekla je Ozge.
-Sad možemo da pričamo.
-Sve je sjajno.Prvi put posle dužeg vremena proveli smo vreme kao par koji se voli.Vikend smo proveli u njegovom stanu.
-Vidiš da napredujete.
-Da, zahvaljujući tebi.
-Ja sam mu jutros ubacila crv sumnje.Uskoro će se odlučiti.sad, da li će te zaprositi ili će ti ponuditi da živite zajedno ja ne znam.Ostalo je na tebi.
Zejnep je dovršavala svoj kasni ručak.Bila je zadovoljna ishodom događaja.Nikada nije želela da se ovim stvarima bavi ali videvši da ne može ništa da uradi nije mogla da posmatra kako se samo tako igraju sa životom njenog sina.Neki ljudi ponekad radije biraju borbu negó poraz jer znaju da koji god ishod da bude-borili su se.Makar će im to ostati kao uteha.Otišla je a Ozge je ostala još malo.Dok je vozila k kući razmišljala je.Jedino je i to mogla s obzirom da na putu nije bila neka gužva.Razmišljala je šta se desilo.Zašto je postala proračunata žena.To je bio onaj tip ljudi koji nije mogla da podnese.I sama pomisao na njih ju je terala na gadost.Sada, ona je postala jedna od tih ljudi.Pitala se kako je dotle došla.Zar nije postojao drugi način da se ovo sredi, da ne bude povređenih.Mora da je postojao način a da ga ona nije videla.Odbija da prihvati da ne postoji.Takođe, iako mi sami odbijamo nešto da prihvatimo ne znači da će se rešti samo od sebe. Upravo u tome je ležalo rešenje.Ili sedi i čakaj da se desi neizbežno ili ratuj.Šta je bilo lakše od toga negó samo mladi par koji se voli podupreti malo i dati im snage da misle unapred.Zajednički život je sasvim bio dovoljan, a nije ni mnogo trebalo ubeđivati ih.Samo, očigledno je da Simge neće mirovati.Ona zasad nije sigurna da Zejnep radi nešto.Dobro se sakrila.Ne izlazi mnogo, često radi i 2 smene.Bilo je sasvim dovoljno to što čini da niko ne posumnja u njene namere.Već je počeo mrak da pada.Ozge je i dalje bila u tom restoranu i uživala u pogledu na prirodu. Odjednom telefon je zazvonio.
-Ljubavi? Gde si?-upitao ju je Onur maznim glasom.
-Izašla sam malo do Sapandže.Sada ću se vratiti kući.
-Sama si išla?
-Da.
-Zašto nisi pozvala neku drugaricu?
-Neću.Opet će pitati šta je s nama.Volela bih da to izbegnem.
