Lovorov list (1. Sezona)

Epizoda 24 - Smrt Elčin Onal(deo 2)

Gulšah je bila u poodmakloj trudnoći.Tačnije brojala je dane do porođaja.Ostala je sama.Svekrva je baš jutros imala zakazano.I ni malo nije bila mirna.Uvek je mislila na svoju snaju.Plašila se da porođaj baš tog jutra ne krene.To je I rekla Gulšah, a ona...Uvek uz osmeh ju je smirivala da do toga neće sigurno doći.Nije se plašila jer je znala da se baš sad sigurno neće poroditi, da ima još vremena.

Ovog puta se prevarila.Osetila je tup bol u predelu stomaka.Nije više želela da rizikuje.Odmah je dohvatila telefon.

-Halo, hitna pomoć?

-Izvolite?

-Elif, ti si?-govorila je teško, na licu se videlo da bolovi postaju jači.

-Gulšah? Dobro si?

-Molim te pošalji ekipu kod mene.Mislim da ću se poroditi.

-Evo, odmah.-pokazuje kolegi rukom da se vrati u kola, a zatim dodaje-Ima li nekog u blizini?

-Ne, Elif.Sama sam.

-Dobro, dobro.Polako.Smiri se, diši.Evo dolazim s ekipom.

-Dobro.

U njoj se probudilo million strahova odjednom.Tako nešto dosad nije osetila.Međutim, s obzirom da je sama pokušavala je sebe da smiri I da diše.Možda je bol prolazan, mislila je.Međutim nije bilo tako.Postajao je sve jači I jači.

-Tvoj sin dolazi ljubavi.Dolazi-govorila je gledajući k nebu, koje se videlo kroz prozor.

S druge strane Jaman, Onur I Šebnem su sedeli u sobi.Svako u svom bolu, svako na svoj način odsutan, tugujući za onom drugom polovinom koju odavno nema, u boli pokušavajući da izdrži.Odjednom je Jaman želeo da prekine tu tišinu.Previše je bilo mirno, a previše bolno.Svima im je trebalo malo razgovora da probaju da zaborave ono što treba.

-Šta je ovo ljudi? Svi ćutite.

-Duša me boli Jamane.Šta treba? Da pevam?-shvatila je da je previše rekla pa je naglo ućutala.Sad pokušava da se opravda.

-Što bi tebe duša bolela? Jesi li se rastala s dragim? Eno ga u bolnici.Leži.Spava.Ooh kako je njemu lepo.Ništa ne oseća.Što bi ti patila.I onako znamo kako si došla I zbog čega.

-Jamane!-uzviknuo je Onur.

-Pusti ga Onure, pusti.Navikla sam ja.

-Zaboravi Šebnem.

-Tako, zaboravi Šebnem.Lako je reći.A da li zaboravljaš? Ne.Boli boli.-zastao je, ustao I dodao-Hoće neko piće?

-Može-rekao je Onur.

-Ne pijem, hvala-rekla je Šebnem.

-Šebnem ne pije? Od kad to?

-Od sad.

-Dobro, pusti je.Nemoj je terati.

Jaman je ustao, I pokušao da dođe do noćnog stočića koji je nalazio s druge strane kreveta.Na tom putu posrtao je, nije mogao da drži ravnotežu.Bilo je mučno slušati to a kamoli gledati.Iz noćnog stočića je izvadio 2 čaše, uzeo ih, zajedno sa flašom I nekako se vratio natrag.Nekako je izgledao vrlo tužno.Seo je I stavio pred Onura čašu, a svoju je u ruci držao.Brzo je ispijao jednu za drugom.Dok nije skoro ostao bez svesti, a onda...samo se bacio na krevet.

-Šta mu je?-pogledala je iza sebe i upitala Onura.

-Pusti ga.Trenutno je nervno rastrojen.

-A ko nije-upitala je tiho Šebnem.