Lovorov list (1. Sezona)

Epizoda 3 - Elçinina ucena

Hatay, 2001.god

Bila je noć.Nijedne zvezde na nebu.Kao da se svaka nada ugasila.Kao da je neko umro, ali nije bilo tako.U dvorištu je postojao trag na zemlji.Žica je bila spuštena na zemlju takođe.Sve zajedno je odavalo sliku mesta zločina.Policija nije ništa znala.Dotad On je oprao žicu i prekopao zemlju gde su bili tragovi moje krvi.Svi su sedeli kod kuće.Majka, On, Deniz.Kako su mi rekli niko nije dolazio.Kao da su smeli od njega da se pomere s mesta.On je bio miran, isuviše miran.Mislio je da od toga ništa neće biti.Da je sve farsa, policija, bolnica.Zato je bio miran.Niti je dolazio niti je pitao.Pored mene je bio jedan gospodin.Nisam mu odmah znala ime.Ko je, šta je i šta traži pored mene.Nisam imala pojma, ali ipak me je sve kopkalo.On je čekao ispred.Nisam ništa osetila jer sam spavala.Ne znam ni kad su mi ušili ranu.Bila je noć.Prošao je jedan ceo dan od kad ležim sa ranom i infuzijom.Nisam se budila.Čvrsto sam spavala.Sestre su se smenjivale, obilazile su me.Lekar isto.Gospodinu je rečeno da pored rane imam unutrašnja krvarenja.On nije znao o čemu se radi, nije mogao ništa da im kaže.Znam da je policija više puta dolazila.Lekar je čekao da se probudim. 

-Molim vas, dopustite mi da ostanem pored nje.Samo večeras.-očajnički je molio lekara.

Iskreno, nije mi bilo jasno zašto.On i ja nemamo ništa zajedničko.Mislila sam da ako se nešto desi nekom nepoznatom čoveku ti ćeš samo proći pored njega.Makar sam u tom uverenju živela.Mislila sam da su svi ljudi zli, da nemaju osećanja, da su životinje osećajnije od njih.On me je uverio da nije tako i koliko god ih malo ima ljudi ipak postoje. 

 -U redu, dopustiću vam.Nek je makar neko čuva-odgovorio mu je lekar. 

 -Obećavam, čuvaću je bolje nego bilo ko -Recite mi, ko su njeni roditelji? Poznajete li ih? 

 -Da, poznajem ih. Doći će ujutru. 

 -Da li nju neko tuče? 

 -Zašto to pitatate? 

-Jer ona ima unutrašnja krvarenja.Brinem se za njeno stanje.Kao da je redovno izložena torturi. Sa ovakvim povredama mi dolaze zatvorenici.To nije ništa čudno za njih, ali za nju jeste.Molim vas javite mi kad se probudi. 

 -Naravno.Doktore, šta vi mislite hoće li se uskoro probuditi? 

 -Trebalo bi.Zbog tih povreda će duže ostati kod nas.Čuvajte je. 

 -Hoću.Ne brinite se.-odgovorio je čovek iz džamije.

Zvao se Selim.Izgubio je ćerku.Rano se udala.Izgubila je život kada ju je muž pretukao.Možda zato toliko brani Deniz, a kasnije i mene.Selim je bio čovek koga treba poštovati.On je jedan od onih ljudi kojima do kraja svog života neću moći da zahvalim šta je učinio za mene.Celu noć je pazio na mene.Do tada niko se nije ponašao tako lepo prema meni.Pitala sam se čime sam ovo zaslužila.Već je svanulo.Mislim da je bilo oko 5.30 ujutru.Polako sam otvarala oči.Sećam se, sva ta svetlost mi je mnogo smetala.Odmah je primetio moj prvi pokret i ustao.Kao da mi je otac. Tada sam prvi put osetila očinsku ljubav.Priznajem, u početku me je to veoma uplašilo pa sam kao ranjena zver uzvratila kontra napadom.Selim je bio dobar psiholog.Tačno je znao šta mi se dešava.Sve je to znao, a da me nije poznavao.Zapravo, recimo da je to bilo uzajamno.Razumeli smo se samo s jedim pogledom.Kako je život ironičan.Uzeo mi je porodicu, lepo detinjstvo ali mi je dao poznanstvo s čovekom koji me uvek štiti gde god da sam.Dokazao mi je da će uvek biti uz mene.Tako je bilo.Na kraju sam dobila oca.Nije otac onaj ko napravi dete, već onaj koji ga odgaji.U te reči sam se uverila sa Selimom i njegovom suprugom bezbroj puta i drago mi je da je tako. 

-Kako se osećaš, Elcin?-upitao me je mirnim glasom. 

-Ko ste vi? Mi se ne poznajemo.Nemate razloga da budete pored mene.Molim vas izađite.-arogatnim pogledom i žustrim tonom sam odgovorila.