Lovorov list (1. Sezona)

Epizoda 24 - Smrt Elčin Onal(deo 8)

U vili Jenerovih dan je počeo kao I obično.Osećala se otuđenost koja se plako uvlači u zidove vile.Koliko toliko zajednički doručak polako se proređuje pa sve češće jede sam za ogromnim stolom.Kao I ovog jutra.Nije puno jeo.Ćutao je samo, a zatim otišao u sobu.Ta scena od jutros je starog Hikmeta I najviše bolela.Na pamet su mu padale slike sretne porodice iz vremena mladosti.Međutim I one polako iščezavaju.I dalje je sedeo u sobi. Polako je uzeo album u ruke, seo na fotelju I listao ga.Bio je poprilično star.Baš kao I sam Hikmet.

Sedeo je ı čım je okrenuo prvu stranu ugledao je onu koja je jedina mogla da ga voli.Volele su ga pune zbog ogromnog bogastva koje je posedovao, jedino njegova supruga ga je volela zbog toga što jeste.Gledao je s nostalgijom na licu u njenu sliku u albumu. Bilo je očigledno koliko je se uželeo.

-Banu, draga.Koliko je samo godina prošlo od kad nisi samnom i ne brojim više.Beskorisno je.Kakve vajde imam od brojeva.Da li ćeš se vratiti? Nećeš.Voleo bih da možeš da vidiš makar neke deliće onog što ja vidim.Ženidbu drugog i trećeg sina.Siguran sam da bi bila prezadovoljna snajama.Kakve god da su, dobre su supruge.A neke stvari ne bih voleo da vidiš.Unukovu nesreću na primer.Bojim se da će do kraja života biti nesrećan.T bi te rastužilo.Ne bi podnela.Skrivala bi se po ćoškovima i plakala nad unukovom sudbinom.U stvari, zato sam srećan što nisi tu da vidiš.Eto, godine prolaze.Zato ne želim da ih brojim.Strpljivo čekam trenutak kada ću ti se pridružiti.Dok taj trenutak ne dođe možemo malo da porazgovaramo ovako.-pričao je gledajući u ženinu sliku iz mladosti crno bele boje.a zatim dodao-Nadam se da se i tamo smeješ.Oduvek si imala predivan osmeh.Baš kao na ovoj slici.

Nastavio je da lista album i gleda slike dece kad su bili mali, ali se i prisećao najlepših trenutaka s svojom suprugom.Ta sećanja su još malo bolela što je najčudnije.Toliko godina prošlo a bol nikako da prestane.Doduše manji je no ranije ali ipak boli.

Daleko od vile, u bolnici Gulšah je išla lagano k izlazu.Nazmije je išla iza nje.Sigurno se u sebi pitala kako će se Zejnep sama s njom izboriti, a možda i kako će se njena snaja prilagoditi svemu u novoj sredini.To više niko ne može znati.Po njenom pogledu reklo bi se da je tužna i zabrinuta.Zejnep je uzela dete u nosiljci zajedno s ostalim stvarima koje su bile smeštene u torbu i lagano su napuštale to odeljenje.Svi su i dalje ćutali, dete je spavalo.To je bilo jedino pozitivno u celoj priči.Odjednom su se našle pred bolnicom.Gulšah se iznenada okrenula k svekrvi.

-Ovde se rastajemo, majko.

-Da kćeri.

-Izvini ako sam bila neprijatna.Prosto nije do mene.Ne želim nikog da povredim...ali dešava se ponekad.

-Ne treba da mi se izvinjavaš kćeri.Prolaziš kroz težak period.Nek ti Bog da snage da preguraš ovo.

-Amin.

Zatim su se zagrlile poput majke i ćerke.Bilo je lepo gledati, a Zejnep nije ni htela da ih požuruje.U dubini duše se molila da se što duže ne bi li se zaglavile u saobraćaju.Sve u cilju da makar sekundu duže drži svog sina u naručiju.To je i Gulšah osetila pa se brže bolje oprostila s svekrvom i ušla u kola, na zadnje sedište.Ostavila je svekrvu da se oprosti s Zejnep.

-Tebi, kćeri na svemu hvala.-reče Nazmije

-Nema na čemu.Zaista.

-Ima, ima.Veruj da ima.Čuvaj je.Ovo može da potraje.

-Mislim da neće.Videćete.Vrlo brzo će prigrliti sina.

-Molim se Bogu za to čudo.

-Idemo mi.Čuvajte se.

-I vi takođe.-reče Nazmije i uđe u taksi koji se nalazio iza Zejnepinih kola.

Zejnep ju je ispratila pogledom.Namerno je odugovlačila.Pogledala je na sat.Bilo je vreme da krenu.Namerno neće prelaziti 40 km/h.To joj je bio plan dok se Gulšah pribojavala da će se zaglaviti i da Zejnep to namerno čini.