Lovorov list (1. Sezona)

Epizoda 18 - Onurova nesreća (Deo 1)

Istanbul, 2001.god.

-Onure, moram da razgovaram s tobom.-rekao je gledajući ga u oči, a zatim je pogledao Ozge dok se Onur pitao šta je to što će reći. 

 -Kaži-odgovorio je Onur. 

 Zagrlio je Ozge i poljubio ju je u obraz.Toliko ljubavi je pokazao u tom zagrljaju, poljupcu.Ozcan je tužno gledao u njih. Gledao je i u njemu je proradilo nešto.Ne bi bio miran da progovori o onome što zna.Ponekad je bolje ćutati.Time se vodio i Ozcan.Jednostavno nije mogao da sruši prijatelja. Znao je koliko ga Ozge voli i da neće više činiti tako nešto.Svejedno, nije bio siguran.Odlučio je da je "drži pod kontrolom". 

 -Ozcane.Hteo si da kažeš nešto?-govorio je Onur. 

 -Zaboravio sam.Video sam vas ovakve i pobegle su mi misli. 

Tako se Ozge spasla.Ozcan je u poslednjem trenutku odustao. Odustao je i povukao se. Siguran je da bi i Onur isto učinio za njega.siguran je da bi sve uradio da ne pati.Tako se i Ozcan ponašao. Želeo je da Onur izbegne veliko razočarenje.Shvatio je u trenutku da je njihovo pomirenje možda bila greška i da možda zaslužuje neku bolju.S tim mislima se i pozdravio sa Onurom. Rekao je da je umoran i da ide kući.Poželeo je brz oporavak i otišao, ostavljajući prijatelja u nedoumici jer je Onur bio siguran da nešto kriju od njega.Ozge ga je razuverila.Simge je uspela u svojoj zamisli.Još jednom je pokazala da ume o svemu da razmišlja.Jenerovi su se vratili kući a Hikmeta su nakon 5 dana pustili kući.Opasnost po njegov život jeste prošla ali bitka se nastavlja. Hikmet je ležao u sobi i odmarao.Zejnep mu je nameštala jastuk. 

 -Da li želiš još nešto tata?

 -Ne.U stvari.Pozovi Šebnem. 

 -Šebnem?

 -Da. 

 Hikmnet se uglovima usana smeškao.Zasad nije ništa rekao na temu zašto je završio u bolnici, a Šebnem se već 5 dana loše oseća.Ona možda jeste ambiciozna, svađalica...Ali nije ubica.Trudila se da mu ne izlazi na oči ali sad ne može pobeći.Bila je u dnevnoj sobi kada je ušetala Zejnep i rekla Šebnem da Hikmet želi da je vidi.Uplašila se.Kako i ne bi.Njen ostanak u kući Jener ali i u porodici sada zavisi od Hikmeta i neće propustiti da je drži u šaci što duže može.Lagano, uplašenog lica i glasa koji je podrhtavao ušla je u sobu.

-Tražili ste me.-odgovorila je Šebnem 

 -Zašto takav ton draga Šebnem.Ti si se to uplašila? 

 -Ne, ne.Pazim na vaše zdravlje, da vas nešto ne uznemiri.Jeste li popili lekove? 

 -Jesam, jesam.Hvala, Zejnep pa se o tome brine. 

 -Baš lepo. 

 -I? Ništa nećeš reći? Ovako ćemo se gledati? 

 -U pravu ste.Izvinite.Preterala sam.Ja nisam loša osoba.Samo sam želela da me malo poštujete.

 -Šebnem, lepo sam ti rekao da si ti ovde zbog mog sina.Da se njemu nađeš.A ne da uživaš. 

 -Pa i brinem se o njemu.Sve sam prihvatila.Hoćete li...reći? – uplašenog lica je upitala. 

 -Ne, neću.Da progovorim odmah bi letela odavde. 

 -Znači nećete? 

 -Ko je rekao da neću.Hoću, reći ću.Samo ne sad.Nije vreme. 

 -Šta zapravo hoćete vi od mene? Imate tako moćan adut u rukama ali ga nećete iskoristiti.Zašto? 

 -Postavljaš previše pitanja.Šebnem, ti nisi svesna dokle te je tvoj bes doveo.Jesi se obogatila ali si u duši ista ona siromašna seljančica.Alava si i to te je dovelo dovde.