Lovorov list (1. Sezona)

Epizoda 10 - Neočekivano prijateljstvo

Istanbul, 2001.god.

Bilo je skoro podne.Ljudi su se okupljali ispred džamije.Bilo je dosta ljudi.Kovčeg je bio prekriven zelenim materijalom sa ispisanim delovima iz Kur'an-a.Ispred kovčega se nalazila slika pokojnika.Tu kraj njega takođe su bili članovi porodice.Stajali su i primali saučešće.Celom džamijom su odjekivali leleci nesrećne majke koja je izgubila vrlo mladog sina. 

 -Kuku majci.Zar sad da mi ideš? Koja je to pravda Bože? Zar ima toga da majka sahranjuje sopstveno dete.Ah Bože.Daj mi snage da izdržim.-kroz suze i lelek je izgovarala majka. 

 -Dobro, dobro.Sve će biti u redu.Ne bi nam Bog dao taj teret da ne misli da ne možemo da izdržimo.Ko zna zašto je to dobro.-tešila ju je mlada devojka sa crnom maramom na glavi. 

 -Ah i ti kćeri ostade udovica tako mlada.Kuda ćeš takva? 

 -Ostajem s vama, majko.Ja ne mogu da idem.Nismo stigli da vam kažemo, ali možda će vas ovo utešiti. 

 -Mene sad ništa ne može da umanji bol. 

 -Možda ovo može.Dan pre tog odlaska u bolnicu smo saznali da ćemo dobiti sina. 

 -Kuku meni! Kćeri, zar tako mlada s tim da se boriš. 

 -Zajedno ćemo.Zajedno ćemo.Vidite.Bog nam se odužio.-grlila je svekrvu i plakala. 

 Sa strane su stajali Emre i Zeynep.Dobro su izdržali da ne zaplaču.Zeynep je razumela najbolje tu ženu.Iskreno su se saosećali s njenim bolom.Zeynep je zatim ostala da razgovara s majkom.

 -Primite moje saučešće.-odgovorila je Zeynep. 

 -Hvala vam.-odgovorila je majka kroz suze. 

 -Mislim da je bol za detetom neprežaljena bol.Nema veće nesreće za jednu majku od toga.Nek vam Bog da strpljenja. 

 -Hvala.Lepo pričate, hvala vam na tome ali dok to neko ne preživi ne može da shvati. 

 -Naravno da ne može.Samo mi, majke koje su izgubile decu mogu da se saosećaju sa onim majkama koje je pogodila ista nesreća. 

 -Da.I vi ste izgubili dete? 

 -Jesam.Zato vas razumem. 

 -Žao mi je.

-Da vas upoznam.Ovo je Emre.Bio je kraj vašeg sina kad je... 

 -Moje saučešće gđo.Nisam ga mnogo poznavao, ali odmah smo se sprijateljili. 

 -Hvala dete.Jel rekao nešto pre nego što je zaspao? 

 -Tokom puta je pričao o svojoj supruzi.Rekao je da se skoro oženio, da će dobiti sina.Sutra je trebalo da vas sve odvede u neki lep restoran, da vam saopšti srećnu vest.I eto, zaspao je.Rekao je da je mnogo umoran.I onda... 

 -Sudbina, dete.-rekla je majka kroz suze. 

 -Gđo, ja sam dr.Zeynep Yener.Naša dužnost je da pomognemo.Sad ste ostale same, bez glave porodice.Dete je na putu.Molim vas, dozvolite nam to.Vaša penzija je mala, ona neće moći da radi. 

 - Bog vas blagoslovio.Snaja mi je medicinska sestra, volela bih da joj pomognete da nađe posao. 

 -Ne brinite se.Meni treba neko ko će biti uz mog svekra, da mu daje lekove.Uzmite ovu vizit-kartu.Nek me pozove, rado ću je uposliti. 

 -Nikad neću moći da vam se odužim za ovo. 

 -Nema potrebe.Ljudka dužnost, recimo.Još jednom moje saučešće.-odgovorila je Zeynep.