Lovorov list (1. Sezona)

Epizoda 22 - Zbogom Deniz(Deo 11)

-Momci, umorila sam se danas.Idem gore kod Deniz.Vi nastavite.

-Znaš li put? Da ne zalutaš?

-Ha ha ha.Baš smešno.

-Nastavi da se smeješ.Baš ti stoji.

Sa osmehom sam otišla odatle.Otišla sam pravo kod Deniz, ali nisam mogla da budem kraj nje.Izašla sam na terasu.Već je malo zahladnelo pa sam brzo ušla.Legla sam pored sestre.Mazila sam je po kosi.Kao da se nikada više nećemo videti.Ko zna.Možda i nećemo. Tako mi je prošla i noć.Nisam ni oka sklopila.Još malo je ostalo do našeg rastanka.Želela sam što više da uživam u njenom prisustvu.

Opet sam osvanula ne sklopivši ni oka kao nekad kad smo se krile u hotelu na Fatihu.Moja glava je ovaj put bila prazna.Kao da je neko rukom skinuo sve sa stola.Osećanja su takođe bila prazna.A duša kao da se rastala sa telom.

U kući Jenerovih kod Onura nije bila bolja situacija.On je odavno već takav.Njegova duša kao da je negde drugde a telo tu gde jeste.Celu noć je razmišljao o njoj.Nije mogao da je izbaci iz glave i veruje da to nikada neće uspeti.Odjednom neko je pokucao na njegova vrata.

-Sine, spavaš li? Mogu li da uđem?

-Ne, ne.Odavno sam budan.Uđi.

-Kako si?-majka je sela na krevet kraj njega i upitala ga.

-Uobičajeno.

-Želiš li da doručkujemo.Ti i ja?

-Ovde?

-Da.Ovde.

-Može.

-Šta želiš da ti spremim?

-Ti ćeš da spremaš?

-Da.Što da ne? Za sina.Reci majci.Šta ti se jede.

-Menemen, simit, sir, čaj, masline.Klasičan turski doručak.

-Dobro.Čim spremim dolazim.-rekla je i krenula ka vratima sobe.

-Mama.-pozvao ju je a Zejnep se odmah okrenula.

-Reci.

-Da li su se ostali probudili?

-Ne.Još spavaju.Rano je.

-Da me onda izvedeš u baštu pa da tamo doručkujemo.

-Može.

Izašla je iz sobe srećna i nasmejana.Pomislila je da sve konačno kreće na bolje.Bila je sasvim sigurna da će preboletı, da je na dobrom putu.Samo je želela da sve bude kao pre.A nije znala da slomljenu činiju možeš toliko puta lepiti ali ona neće biti ista kao kad si je kupio i doneo kući iz radnje.Međutim te pukotine može neko prilepiti.Ali taj neko trenutno ne postoji.Niko nije mogao da učini da rane zarastu.Površina možda može da se nekako vremenom zakrpi ali ostaje procep koji vodi do žarišta.To niko ne može da zaleči.To je i Onur znao.Uprkos svemu što mu je učinila nedostaje mu.Molio je noći za jedan njen pogled, jedan dodir. Ali...Kao i uvek želje mu nisu bile uslišene.I on sam zna da je to san i da treba da se toga okani.Sada se trudi da se drži podalje od snova i da se okrene realnosti.Samo da ne bi bio opet povređen. Samo da opet ne bi srce tako gorelo.Gori ono i dalje, ali ne tom jačinom.Makar, sada je bol podnošljiv.Može se disati tek toliko da ostane u životu i odsluži svoju kaznu koju su mu namentnuli ni krivom ni dužnom.Ubrzo se i njegova majka vratila i odvela ga do postavljenog stola.Polako su hodali.Dok ga je pridržavala osetila je da Onurovo telo podrhtava, da mu ponestaje snage.Nije on više ni senka od nekadašnjeg Onura.Onog dobrog dečka koji je imao život, prijatelje, porodicu, ljubav svog života.Sada...Nema ništa.Svi su se izgubili.Za tim je najviše Zejnep žalila. Samo...Trudila se da on to nikad ne primeti.Pošto je bilo rano niko ih nije ni čuo.Otišli su u dvorište za postavljen sto.Sve je bilo kako je tražio.Ništa više, ali ni ništa manje.