Lovorov list (1. Sezona)

Epizoda 23 - Ja želim to dete(Deo 2)

Pokušavala je da se probudi iz glupih snova i da se koncentriše na čitanje scene ali nije joj uspevalo.Opet.Pogled joj je malo po malo skretao ka kolegi.Leteo je od scene do Jamana.Ali često, kada nije gledao zadržavao se na njemu.Ni Jaman nije bio u boljem stanju.Želeo je da taj vedar duh bude uvek uz njega, da mu ulepšava dane ali i noći.Prvi put je u svom krevtu poželeo drugu.Međutim, nikako kao Simge: vođenje ljubavi do zore.Ne To nikako.Poželeo je da nekog samo zagrli i tako zaspi pod zvezdama.Ili da šetaju pored Bosfora.Shvatio je da je pogrešio i umesto ljubavi odabrao ja avanturu.Međutim prava istina je da ljubav dođe u pravom trenutku.Onako iznenada.Uhvati te nespremnog.To se desilo i Jamanu.Očajnički mu je trebao zagrljaj i neko ko će ga pružiti, da pokuša da zaboravi da je kriv.I ta osoba je došla onda kad se najmanje nadao.Uhvaćen je nespreman. Ali...Nažalost to nikada nije smelo da se desi.Znao je da te vrele poglede mora da prekine.Kako god.

-Jesi li spremna?-upitao ju je Jaman.

-Da, da-odgovorila je Seda nesigurno.

Izašli su tačno na scenu, na ona obeležena mesta za glumce a scenarioostavili sa strane.I igra je mogla da počne.Toliko su se zaneli da nisu primetili da ih radinici sa seta posmatraju, ali i snimaju.

-Opet kasniš.-reče Seda kada ju je Jaman zagrlio odpozadi.

-Izvini ljubavi.-rekao je, a Seda se okrenula ka njemu.

-Šta izvini? Znaš li koliko sam brinula.Ne javljaš se.Pomislila sam da ti se nešto desilo.

-Toliko znači brineš za mene?

-Samo se ti šali.On je još uvek na slobodi.Plašim se.

-Ne plaši se, dušo.-rekao je Jaman i dodao-ne plaši se.Sve je u redu.

-Kako možeš da budeš tako siguran?-upitala ga je gledajući ga u oči.

-Eto.Siguran sam.-rekao je milujući joj dugačke pramenove kose koje dosežu do ispod grudi i dodao-kad si ti tu svet je lepše, mirnije mesto.I ni ja nisam onaj stari.Menjaš me.Svakog dana, sata, sekunde.Zbog tebe postajem bolji čovek.

-Volim te-rekla je Seda gledajući ga u oči.

-I ja tebe, ljubavi.I ja tebe.Ne možeš da zamisliš koliko.-rekao je Jaman gledajući je u oči.

Ovaj put sve se otelo kontroli.Onaj tekst koji su naučili izgovarali su uz minimalne izmene.Ali ovo...Bilo je više od jedne odglumljene scene.Kao da su njihove duše progovorile.Više ništa nije bilo isto.Ovom scenom su njihove oči rekle sve ono što usne nisu smele da izgovore.Bilo je jako čudno ali srcu je prijalo.Nakon što je Jaman izgovorio poslednju repliku u sceni par sekundi su se gledali u oči.One kao da su vikale "Ja sam tu.Ja.A ne ovaj glupi tekst.Volim te.Na toliko načina te volim ali nekako...Ne mogu da izgovorim".To je ono što je bilo ostalo nedorečeno.Jaman ju je poljubio u čelo i jako su se zagrlili.U tom trenutku vreme kao da je stalo, kao da niko nıje gledao u njıh.Aplauzi su ih probudili i Seda se izvukla iz njegovog zagrljaja.Okretala se.Iznenađena je.Strašno se stidi.Ko zna šta će ti ljudi pomisliti, mislila je dok se okretala tako začuđena.

-U redu.Ubedio si me.Neću dirati scenu.-rekla je brzo Seda i krenula.Jaman je još uvek držao njenu ruku tad.Jedva ju je pustio.Nakon toga ona je otrčala napolje još pod urtiskom.

Jaman je još uvek gledao za njom.Bio je zadivljen.Ništa nije video, ništa nije čuo.Prišao mu je drugi reditelj-Gokhan.

-Ccc.

-Šta je bilo Gokhane? Šta ti to znači?

-Bolje je da ćutim, zar ne? Da ne govorim ono što vidim.