Lovorov list (1. Sezona)

Epizoda 21 - Sudbonosni susret (deo 4)

Otišla je i za sobom zatvorila vrata.Simge se nasmejala a Umut je sav u neverici.Seo je na krevet.Nije mogao da poveruje da se spasao.Mislio je da će sve propasti.Sav trud da je osvoji i drži pod kontrolom.Srce mu je i dalje jako lupalo.Nije našao načina da ga smiri.Simgina reakcija ga je još više nervirala.Nije mogao da veruje da postoji neko na ovom svetu ko je toliko hladnokrvan kao ona.Na trenutak joj je pozavidio na tome.Želeo je makar na jedan trenutak da se ne brine ni oko čega.Ali naravno nije uspevalo. Morao je da misli na previše stvari bez prava ni na najmanju grešku.Bio je uveren da svi ljudi greše i da je to normalno.Ali ovaj put nije smeo da bude čovek već mašina koja savršeno radi a kad završe s ovim onda će moći da greši koliko želi.Sedeo je tako na fotelji sav uznemiren i opet pogledao u Simge.

-Ne mogu da verujem Simge.Zar stvarno?

-Šta stvarno?

-Stvarno si tako hladnokrvna?

-Daj čoveče opusti se.

-Da opustim? Da se opustim kažeš? Ne mogu.

-Možeš.Diši.Samo diši.Polako.

-Zamalo da nas uhvate a ti...Tebi je to smešno, zar ne? Baš lepo.

-Dobro.Polako-rekla mu je i sela pored njega.-Znaš da kažu da je ljubav slepa.To podrazumeva da beskrajno veruješ partneru.

-Šta je ovo? Čas filozofije?

-Saslušaj me.Šebnem nije imala lagodan život.Roditelji su činili sve za nju, većinu želja su joj ispunjavali kad je bila mala.Ali kad je odrasla te želje nisu mogli da joj ispune.Od tada je Šebnem nesrećna.Sanjala je o bogatom princu na belom konju koji će doći da je spase.A ko je došao? Emre.Da li je bogat? Jeste.Ali postoji mali problem.Emre je bolestan.Ne zanima ga ljubav.To nikad nije mogla da prežali.A onda je videla tebe.Zaljubila se.Shvati, voli te.I zato neće videti s kim si ti zapravo.Sve će prepisati svojoj paranoji da te ne izgubi.

-Misliš?

-Naravno.

-Poverovala nam je?

-Naravno da jeste.Ništa se ne brini.U znak izvinjenja poslaću vas na romantičan vikend negde.

-Nisi ozbiljna zar ne?

-Da li izgledam kao da se šalim? Naravno da sam ozbiljna.Moramo malo Šebnem da umirimo.

-Zar moram s njom da idem?

-Moraš.Hajde.Nadoknadiću ti to.

-Stvarno?

-Da.Pa zar me ne poznaješ?

-Imam još jedno pitanje.

-Šta je sad?

-Šta ćemo kada shvati da tih scena nema?

-Umute...-pomilovala ga je po obrazu-Razmišljaćemo o tome kasnije.

Sa druge strane Jaman je bio na setu.Radio je.Ipak nikako nije mogao da se koncentriše na posao.Pokušavao je da nekako završi posao da bi otišao u posetu bratu.Toliko se toga plašio.Više nego da li će otac saznati da je i on umešan u igru.Zapravo, njegov problema je griža savest i pokajanje.Ne može Onura u oči pogledati. A Emrea...Sumnjam.A brata i oca isto.Ne zna ni sam kako izdržava.Prvi put nakon nekoliko neprospavanih noći odlazi da vidi brata Emrea.Nalazi se tačno pred bolnicom.Skuplja hrabrost da uđe.Vreme kao da ne prolazi.Ljudi ulaze-izlaze a on stoji.Gledaju ga ljudi.Pomislili su da je izgubio nekog bliskog ili će se to upravo desiti.Nisu mu se ni obratili.A on...Čeka nešto.Stegao je pesnice nadajući se da u sebi ima makar 1% hrabrosti da uđe.I da...Uspelo je.Usudio se.Napravio korak i ušao.Sve u njemu se trese.Nije želeo da sretne Onura ili brata i snaju.Otišao je pravo kod Emrea.Zabolelo ga je to što je video kroz to staklo.Smatrao je da je on kriv.Možda da se usprotivio ne bi se to desilo.