Lovorov list (1. Sezona)

Epizoda 22 - Zbogom Deniz (poslednji deo)

Salıh je stao kod kola i čekao.Bio je neraspoložen i nervozan ali nije dao da se to primeti.U drugim kolima iza čekali su momci.Bilo ih je petoro.Bili su naoružani do zuba.Po 2 pištolja za pojasom i puno municije po džepovima.Pratiće nas iz daljine za svaki slučaj.Salih je samo u jednom delu kola držao jedan pištolj za svaki slučaj.Bio je napunjen do kraja.Ukupno 9 metaka je bilo u njemu.To je isti onaj pištolj koji oduvek tu drži ali retko kad ga vadi osim kad treba da ga očisti.Opet ga je pritiska taj osećaj njemu stran-strepnja šta će biti dalje.Brinulo ga je da to ne utiče na mene, plašio se da ne dignem ruke od svega.Naslonio se na automobil, prekrstio ruke i o tome samo razmišljao.

-Kako ćeš ti ovo da preživiš, kako ćeš da prihvatiš da nećeš živeti svoj život, da nećeš imati brata, sestru, drugaricu, oca, majku...Kako ćeš da prihvatiš činjenicu da svakog kog zavoliš će biti ubijen? Kako?-govorio je naglas.

Ja sam se nalazila u predsoblju, pred vratima.Bila sam obuvena i u jakni.Pokušavala sam Deniz da zakopčam.Svaki njen pogled dosad sam izbegla ali pitanja nikako nisam mogla.

-Seko mi sad stvarno idemo napolje?

-Da.-rekla sam hladno nepogledavši je pokušavajući da joj zakopčam jaknu.

-Neće nas opet uhvatiti?

-Neće.-opet sam rekla hladno zakopčavši je.

-A šta ako nas opet nađu?

-Ne mogu da nas nađu jer je tu Salih.I prestani da postavljaš glupa pitanja!-podviknula sam napokon pogledavši je.

-Seko jesi li ti nešto ljuta na mene-upitala me je sa suzama u očima.

-Ne, nisam mila.Izvini.Eto, gotova si.Spremna si.Hajde idemo.

Uhvatıla sam je za ruku ı napustılı smo kuću.Lagano sam zatvorila vrata.Zastala sam a i ona samnom.Ništa nismo ponele.Nismo imale stvari da ne bi bile sumnjive.Ugledala sam Saliha kako nervozno cupka u mestu naslonjen na automobil.Krenula sam ka kolima i prišla mu.

-Ti nas voziš?

-Da.

-Baš lepo.Osećaču se sigurnije.

-A dok su momci tu ne osećaš se sigurno?

-Ma ne.Nije tako.Osećam se sigurno ali ti mi ulivaš neku dodatnu sigurnost.

-Znači tako.Lepo, lepo.Od sad gde ti-tu ja.-rekao je s kiselim osmehom na licu pokušavajući da me oraspoloži.

-Nije ti uspela šala.

-Nije zar ne? Hajde, uskačite.

-Gde idemo?-upitala je Deniz

-U pakao-odgovorila sam tiho dok me je Salih gledao namrgođeno.

-Molim?-ponovila je Deniz.

-Ništa ništa.

-Hoćemo li opet ići na ono mesto...Onda kada...

-Ne nećemo-odgovorio je Salih.Ovaj put vas vodim u drugi deo Istanbula.Malo je udaljen.Moći ćeš bez problema da trčiš, da se igraš...

-Suuper.

-Hajde mala.Uskači.-rekla sam joj a Salihu se pogledom zahvalila što me je izbavio iz neprijatne situacije.

Pomogla sam Deniz da uđe u blindirani džip crne boje.Pri ulasku još jednom sam se okrenula i pogledala tu ogromnu kuću.Kada se vratimo ništa više neće biti isto.Uvek će joj nedostajati nešto. Znam da tu prazninu nikad neću moći da ispunim.Deniz je bila nestrpljiva.Mislila je da ćemo joj pokazati Istanbul.Sećam se koliko je prošli put bila uzbuđena dok je gledala sve one građevine vezane za našu istoriju.A ne zna da ide u nepovrat.Vozili smo se istim onim putem kao kad smo dolazile prvi put ovde.Sve uspomene su bile tako sveže.Sećam se da smo obe bile baš uznemirene.Sada situacija je drugačija.Pokušavala sam da ne mislim o tome dok sam skretala pogled sa Deniz.A ona...Kao da je primetila nervozu u vazduhu.