Ovo je priča o onoj tamnijoj strani života i navodi nas na mnoga pitanja koja sebi moramo da postavimo: ko smo, šta smo, da li sudbina zaista postoji i od čega se sastoji zapravo život.Elčin Onal nam priča jednu neobičnu priču o devojčici od 14 godi...
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
Istanbul, 2001.god.
Autobus je ušao u tunel.Trgla sam se iz polu-sna.Bio je dugačak tunel.Deniz je spavala u mom krilu.Posmatrala sam potajno to nežno biće.Bila je tako mala.Kako da joj objasnim šta mi sad radimo? Kako da joj objasnim da idemo u nepoznato, pokušavajući da izvučemo žive glave.Pa pobogu ona ima samo deset godina.Kako da joj objasnim šta se desilo, zašto mi idemo u Istanbul? Nikako.Zato je ćutanje bolja opcija.Kada dođe vreme razmišljaću o tome, a da se sada zamaram time zaista ne mogu.Dovoljni su problemi koje imamo da bi se zamarala još jednim.Zato je to bilo prihvatljivo rešenje.Izlaskom iz tunela zraci sunca koji su se probijali kroz oblake su me podsetili da stižemo na naše odredište.Ceo prizor na nebu...Jako je bilo čudno. Kao da se sunce svom snagom borilo da se probije kroz tamne oblake, ali nisu mu dali.Kao da su drveću pokidali lišće dok je još bilo mlado.Zapravo, tada je bilo najlakše uništiti drvo, ali zaboravili su gde su njegovi koreni.U zemlji zar ne? Biće ranjeno, biće mu teško ali će ponovo izrasti.Tim mislima sam se vodila.Da li me je plašio taj veliki grad? Jeste, a koga i ne bi.Iz mesta koje je imalo jedva 1.000 stanovnika odlazim u milionski grad sa malim detetom.Presekla sam i idem dalje.U tom razmišljanju prekinula me je Deniz koja se okrenula na drugu stranu.
- Deniz, sekino.Hajde probudi se
-Pusti me još malo.
-Ja bih, ali ne mogu.Stigli smo.
-Već?
-Da.Hajde obuci jaknu.Moramo da pričamo.-govorila sam dok sam joj oblačila zimsku teget jaknu
-Seko, ovo je Istanbul?-upitala me je nežnim glasom gledajući kroz prozor.
-Jeste.
-Mnogo je veliki.
-Jeste.
-Ovde nas neće naći?
-Šš,tiše.Ne progovaraj dok ne stignemo u hotel.Jesmo li se dogovorile? Ne smeš ništa da kažeš.
-U redu.
Izašle smo iz autobusa s jednom torbom u ruci i teget jaknama.Stavile smo kapuljače jer je jako duvalo.Kako i ne bi kad je bio septembar.Ove godine vreme je dosta varljivo.Očekuje nas duga i hladna zima, rekla bih.Odmah sam kupila plan grada.Bila sam oduševljena jer je pozadi bio i spisak hotela.Odabrala sam jedan u centru grada.Sigurno se pitate zašto bi čovek koji beži odabrao nešto u centru grada? Jednostavno je.Ako se sakrijemo u prosečnom hotelu u centru manja je verovatnoća da će nas naći.Krile smo se među masom ljudi.Otišla sam u hotel Anadolu na Sultanahmetu.
-Dobar dan.-pozdravio me je mladić koji je radio na recepciji.
-Dobardan.Jedna dvokrevetna soba.-odgovorila sam.
-Naravno.Molim vas vašu ličnu kartu.
-Naravno.-odgovorila sam mu tražeći ličnu kartu na ime Ceren Turgut.
