Lovorov list (1. Sezona)

Epizoda 24 - Smrt Elčin Onal(deo 4)

Dok su oni ćutali Zejnep se naglo zaustavila ispred trošne kuće Gulšah i Nazmije.Pokojnık, da je živ mogao bi da im obezbedi bolju kuću.To im je bio jedan od snova koji su prekinuti na pola.S njegovim odlaskom, s njegovim nedovršenim životom ostali su i snovi tako...napola ispunjeni.A i Zejnep kad je god dolazila bilo joj je žao jer život neke tako nagradi dok druge kazni.Ništa im ne ide od ruke, sve što počnu ne završi se lepo.Takav je bio i Gulšahin život.A Zejnep je rešila da to podhitno promeni.Samo joj treba malo vremena.Baš o tome je razmišljala dok je iz svojih kola gledala u zamišljenu Nazmije kako sedi na klupici ispred kuće. Sada trebalo je približiti joj se.Baka je sedela ispred kuće zabrinuto.U ruci je držala telefon.Gledala je u njega očekujući poziv.Pored nje lagano je sela Zejnep.

-Gde li je mogla da ode? Nakon što sam sina izgubila...Ona mi je ostala u amanet.Umesto da nastavi svoj život izabrala je život samnom.Postala je moja ćerka.Ne bih podnela da joj se nešto desi

-Ne brinite.Sigurno je sve u redu.

-Zašto se onda ne javlja? Gde li je mogla da ode u ovakvom stanju?

-Možda je otišla u bolnicu.Ko zna.

-Kćeri, našla si je zar ne?

-Jesam.

-Da li je dobro? Gde je?

-U državnoj bolnici.Pogledajte ovu sliku.

Nazmije stavlja naočare koje su joj stalno visile oko vrata da ih više ne bi zaboravljala, a i bile su joj vredne jer su joj sin i snaja to kupili.Sada...Jasno je videla sliku.Bilo joj je jasno da je dobila unuka.Oči su joj se napunile suzama.Pogledala je k nebu.

-Eh sinee.Zar da ti ovo ne bude suđeno?

-Izgleda da nije gđo Nazmije.

-Eeh kćeri to i najviše čoveka boli.Ta nepravda.Jesi li se čula s Gulšah? Kako je?

-Dok sam dolazila ovamo razgovarala sam s doktorom koji je obavio porođaj.Čeka nas.

-Sve je u redu?

-Nismo puno pričali.Hajdemo.Čeka vas unuk.

Zejnep joj je pomogla da spakuju osnovne stvari za Gulšah i da krenu k bolnici.Nije mogla da se smeje ali ni da plače.Nadala se da ni jedna žena više neće ovo doživeti.Sada mora da bude jaka pred snajom, da je podrži u svemu.U tom trenutku Zejnep ju je uhvatila za ruku.Kao da je time želela da joj da snagu.Sreóm nije bilo gužve pa su brzo stigle i odmah su se uputile kod doktora.

-Možemo li da uđemo kolega?-upitala je Zejnep s osmehom.

-Zejnep?-izgovorio je s velikim uzbuđenjem na licu.

-Pa gde si ti čoveče? Nestao si.

-Eeh pa nama nije posao lak kao vama.Sedite, sedite.-reče a Zejnep i Nazmije su sele.

-Donele smo ti poklon.-reče Zejnep i predala mu je flašu skupocenog pića.

-Zašto si se trošila?-upitao ju je doktor

-Ne proživljavamo ovo svaki dan.A i ovo dete je dugo čekano.

-E onda neka.-reče s osmehom.

Šebnem je uvidela da su se ona i Onur danas dovoljno družili.Ostavila ga je da se odmori i pozvala je pomoćne radice da počiste za njima.Dok je odlazila okrenula se, pogledala ga i u sebi mislila da bi za njega bilo bolje da joj je poverovao.Bilo bi im lakše da se sklone odavde.Ova situacija joj je još jedanput pomogla da shvati da u ovoj borbi je sama i da mora pod hitno da se skloni odatle.Mogla je samo jednoj osobi da se javi-Zejnep.