Lovorov list (1. Sezona)

Epizoda 22 - Zbogom Deniz (Deo 8)

Sada su sve moje brige nestale.Makar na tren.Osećala sam se lepo, prijatno.Kao da mi jje ovo trebalo.Zapravo želela sam da osetim da se makar neko u ovom životu zabrinuo za mene.Do sad nikads mi to nije bilo bitno, ali izgleda da sam poželela da i ja budem poput one dece koja u životu imaju sve ili većinu stvari poput dobrih i brižnih roditelja.Do sada nisam to razumela, ali izgleda...Ozgleda da sam počela da razumem kako tu stvari treba da funkcionišu.I izgleda da sam počela da menjam stav o životu.Ne mora biti uvek sve crno.Salih mi je pokazao da mogu postojati i druge boje.Uživala sam u doručku.Jela sam menemen sir i posle sam popila čaj.

-Samo malo.Sve si sam spremao ili si sve naručio?

-Spremao draga Elčin.Spremao.

-Da, da.Kako da ne.Još si mi tu ozbiljan.Kao da si...-rekla sam i nasmejala se.

-Nema kao Elčin.

-A ti si ozbiljan?

-To si tek sad ukapirala?

-Izvini, ali ja dosad nisam znala da i muškarci znaju da skuvaju čaj, a kamoli da umese pitu.Ali ti si me razuverio.

-Eto, zanimalo me i naučio sam.Majka me je naučila.

-Lepo.Hajde da probamo taj burek.-rekla sam i uzela parče i dodala-uh divan je.Ruke ti se pozlatile.

-Prijatno.

Sa uživanjem sam jela burek.Stvarno je bio ukusan.Zaista sam bila iznenađena.I to prijatno.Neprimetno sam počela da se vezujem za Saliha.Znate ono kad kažu da kad sretneš svoju srodnu dušu.Ja nisam srela moju srodnu dušu već postajapo je za mene više od toga.Odjednom sam dobila oca, prijatelja, brata.Onog ko brine o meni i mojoj budućnosti, onog koji me čuva od svojih mutnih poslova.I onog koji će i život dati za mene ako treba.

Dok sam se ja nesvesno vezivala za svog novog brata i prijatelja u vili neko je patio, goreo iznutra a da reč nije pustio.I u tome je je bila poenta.Od kad se sve ovo desilo nije glasa pustio a bilo je trenutaka kada je poželeo da neka dobra vila dođe i kaže:

-Ti nisi sam.Nećeš ni biti.Ja sam tu.Zaboravi je, čim je otišla nije vredna.Tvoja bolest je bila samo izgovor.Zapravo, otišla bi prvom prilikom.Znam da te je povredila ali ozdravićeš.Volećeš ponovo.

To je bio san iz koga se istog trenutka probudio.Iako je to poželeo na trenutak vratio se u svoju stvarnost.Podsvest ga je vratila govoreći mu da nema prava na to.Njegovo razmišljanje prekinula je Zejnep koja mu je napravila sendvič i donela na poslužavniku.

-Sinee, kako si?-rekla je i ušla sa poslužavnikom u sobu.Videvši da onur ćuti dodala je-Onure.Onure.

-Molim!-uzviknuo je.

-Čuješ li me?

-Čujem.

-Zašto ne odgovaraš onda?

-Možda ne želim da odgovorim.

-Pa ne može tako.Koliko si ovde zatvoren.Slabo se hraniš.Brinem.

-Nemoj.

-Kako da ne brinem.Ja sam ti majka.Moj posao je da brinjem.A i otac takođe brine.I cela porodica.

-Da.Kako da ne.

-Evo i ja sam ostavila posao da bih o tebi brinula.

-Čekaj, jasam li ti ja tražio? Jesam li došao i rekao "ostavi posao i dođi da se brineš o meni"? Nisam.Vrati se na posao!-rekao je povišenim tonom.

-Nemoj da si bezobrazan.Brinem se za tebe.Donela sam ti sendvič.

-Prekini više da mi donosiš hranu.Ne želim! Ne želim nikoga da vidim! Pustite me svi!