Lovorov list (1. Sezona)

Epizoda 1 - Ko je Elçin Önal ?

"Moja je osveta, ja ću vratiti"-govorila je junakinja Tolstojevog romana.O da, to je ona.Ana Karenjina.Naizgled, nemamo nista zajedničko ali...Kroz moj život isto kao i ovde uvek se provlačilo to "ali".Ono što nas povezuje je to što smo obe volele istom snagom jednog muškarca.Da biste razumeli mene i ovu priču počeću iz početka.Ispričaću Vam šta sam sve morala da uradim da bih bila srećna.Ovo je moja priča.

Hatay, 2001.god.

Zovem se Elçin Önal i tada sam imala 14 godina.Živim sa roditeljima i sestrom Deniz u malom mestu na jugu Turske.Hatay je divno mesto koje izlazi na more.Pomalo je i brdovito, što sam zaista volela kod njega.Otišla bih u planine, sedela i posmatrala okolinu satima.To je ono što me je opuštalo, zaboravljala bih koliko je moj život težak i jadan.Tako sam se borila sa surovom stvarnošću. Kažete da bežim? U pravu ste.Bežim jer drugačije ne mogu da podnesem ono što mi se dešava.Eto ljudi.Takvi su.Osuđuju čak i pre nego što saslušaju.Celog života sam se borila s tim i navikla sam.Često sam bila osuđivana, vređana od nekih nepoznatih ljudi.U početku da...boli, mmnogo boli ali čovek jednom preseče sam sa sobom i prekida da se nervira.Tako sam i ja jednom davno prekinula s tim i mogu da kažem da mi je lakše.U ovo doba godine proplanci su bili zeleni i imali posebnu lepotu.Tog dana sam isto pobegla na par sati od kuće, ali moj mir prekinuo je neko ili nešto.

 -Elcin.Elcin-pozvala me je drhtavim glasom jedna devojčica crne duge kose.Imala je odprilike 7 godina.To je bila Deniz, moja mlađa sestra. 

 -Deniz, ruke su ti krvave.Šta se desilo?-upitala sam je zabrinuto. 

 -Seko, tata je došao i pitao za tebe.Mama je rekla da nisi tu i svađali su se.I tata je...-govorila je kroz plač. 

Znala sam.Opet ju je tukao.Verovatno je opet izgubio na kocki.Mada me čudi što se na nju okomio kad sam ja ta koju mrzi, ali nisam mogla o tome da mislim.Deniz je još mala da bi sve razumela, a nisam mogla ništa da joj kažem.Sada sam joj u obližnjoj bari oprala ruke i vratile smo se ubrzanim korakom kući.Hodale smo uskim ulicama a ljudi su nas posmatrali sa žaljenjem. Sagla sam glavu od stida i hodala ubrzanim korakom.Ja nisam bila kriva ali osećala sam stid kao da jesam.Prošli smo pored džamije.Čuo se poziv na molitvu.Želela sam da uđem i pitam Boga "Da li je to ono što si mi namenio? Da li je to tvoja pravda?", ali nisam.Nešto me je sprečavalo.Bog i ja smo u svađi od kad mi se ovo dešava.Ne dolazim ja njemu, on ne dolazi k meni.Tako sam živela.Dok sam koračala ka kući pitala sam se šta ću zateći, koji prizor.Hoće li On biti tu.Kad kažem On mislim na mog oca Mahmuta Onala.Pitala sam se samo koliko je povredio majku.U tim mislima brzo mi je prošao put od skoro 45 minuta koliko mi je trebalo do kuće. Ćutala sam i to je brinulo moju sestru ali više nije pitala.Povremeno me je pogledala i na tome se sve završilo.

-Deniz, sekino idi na ulicu da se igraš s drugom decom-rekla sam joj totalno mirnim glasom. 

Ono što niko nije video je moj strah od ponovnog ulaska u tu kuću.Deniz se okrenula ka meni i svojim krupnim očima gledala je u mene. 

 -Zašto ne mogu da uđem s tobom u kuću?-upita me je a ja sam joj odgovorila da je bolje tako.

Deniz me je poslušala i ostala na ulici.A ja...Uzdahnula sam i psihički se pripremala da uđem opet u tu kuću koja mi je ponekad bila gora od pakla.

-Šta sam ti ja rekao kurvo jedna? Šta sam ti rekao?-govorio je dok je šutirao Aynur koja je bila na podu.Sa strane je bilo malo njene krvi-Kako si smela da je pustiš? Kako?-vikao je iz sveg glasa. 

-Ja...Pu stila sam je jer-to je izgovorila boreći se za vazduh.

Počela je da koluta očima, a sa ivice usana je niz bradu curela kapljica krvi.Ruke je opružila i ostala bez svesti.On ju je držao za kosu, a kad je primetio da se onesvestila naglo pustio.Seo je na fotelju i sipao je sebi čašicu rakije i podigao ju je u vis.