Hvala vam svima na strpljenju. Sredinom sledeće nedelje očekujte nastavak priče. Nadam se da će vam se svideti početak. Hvala vam na razumevanju.
-Gazda...gazdaaaa..... – glas odjeknu dvorištem.
Drvena vrata zašripaše puštajući jutarnju svetlost u polutamu ogromnog kamenog zdanja. Bat čizama odzvanjajući tremom preplaši jato ptica.Visok muškarac krupnim korakom pređe stepenice ne skrivajući bes. Priđe omanjem čoveku i uze uzde ne skidajući pogled sa sjajnih sapi crnog pastuva.
-Ista priča!!! - steže vilice i ošinu pogledom izborano lice.
-Znam...sa razlogom se ljutite ali Arat nije za ovaj teren, on je trkački konj. Naša domaća grla su sasvim druga priča, naviknuti na sve podloge i izdržljivi – starac zadrža pogled i mirnim tonom odgovori.
Za trenutak oseti nelagodu zbog svoje grubosti, Ašuk je neko ko zaslužuje veliko poštovanje. Ceo život je proveo služeći njegovoj porodici. Još jedan problem na gomilu starih pritisnu ga još više,ni na kraj pameti mu nije padalo da će se ikada vratiti u domovinu i početi iznova graditi nešto što nema budućnost. Nervozno prođe rukom kroz kosu i savi snažno telo nežno dodirujući prednju nogu uplašenog konja. Ljutio se na samog sebe što nije poslušao starca i dozvolio da životinja pati zbog njegovih ambicija.
-Dobro...u pravu si...-pomirljivim tonom promrsi.
-Pozvaću veterinara. Siguran sam da će bar dve nedelje ostati u štali...za kasnije ćemo videti.
Sagnuti gledali su u povredu tražeći najbolje rešenje za Arata kada im pažnju privuče potmuli zvuk kopita i prštanje šljunka...neko je u žurbi grabio stazom ispod kuće. Viktor radoznalo podiže glavu i pogleda u otvorenu kapiju. Dva jahača kao vetar uleteše u dvorište...razdvojiše se propuštajući neobičnu priliku. Predivan konj ukrašen srebrnim ularom i crnim kićankama frknu pod komandom mlade žene. Oseti kako ga neka čudna sila izmesti, skupi oči i lagano se podiže ne skidajući tamne oči sa vitke figure koja se nazirala ispod ogrtača. Mračni odsjaj njenih očiju pokrenu lavinu mržnje kada prepozna lice ispod bogatog ukrasa, simbolom njenog statusa. Proziran veo poigravao je na vetru dodirujući nežno lice otkrivajući niske dragog kamenja i najfiniji filigranski rad starih majstora. Gledala ga je sa visine dok je životinja poigravala u mestu, njene zenice se zariše u njegove bez trunke straha. Lagano kliznu očima po snažnom telu i prezrivo se osmehnu. Oseti kako uživa u svojoj nadmoći i navuče veđe spreman za ono što sledi.
-Sarkasov...Viktor Sarkasov...- glas ga ošinu kao bičem, on podiže ramena i steže vilice kontrolišući bes.
-Da...-odgovori tonom sličnom režanju i podiže obrvu stavljajući do znanja da nije oduševljen posetom.
-Opelo je sutra u 14h...Martin je želeo da počiva u porodičnoj grobnici-nemilosrdno je izgovarala reči uživajući u svakom udarcu.
Obli ga hladan znoj, grlo se steže i u magnovenju oseti snažan trzaj tela u želji da joj presudi. Delićem svesti razazna Ašukov glas i ukopa se u mestu, njen smeh kao zvono odjeknu zidinama, povuče uzde i kao snoviđenje nestade iz njegovog vidokruga. Činilo mu se da stoji čitavu večnost tupo gledajući u prazninu koja je ostala posle nje...Lilit...udova njegovog polubrata, žena koja je uništila Sarkasove. I ovog puta je bila korak ispred svih ne prezajući da dobije ono što je naumila. Zažmuri za trenutak skupljajući poslednje atome snage i jedva izgovori.
-Ašuk, odvedi Arata do štale.
-Dobro gazda...
-I...molim te postaraj se za sahranu. Sa gospođom ne želim nikakav kontakt.
Uđe u salon i priđe baru, natoči zlatastu tečnost i ispi naiskap. Nemir se vratio onog trenutka kada je prešao prag roditeljskog doma nakon toliko godina. Bol zbog Martinove smrti bila je ogromna i ako nisu rođena braća. Koliko je nju mrzeo toliko je njega voleo...sve je uništila, okrenula mu pamet i otrgla od svih gladna bogatstva.
Nikada sebi neće oprostiti što je poklekao pred njenom lepotom. Noćima se naslađivao čarima jedne bezbožnice. Požuda ga je uništila, nije ni osetio kada je isisala sav život iz njega i odbacila bacajući se na novi plen, Martina. Zavali se u dubok naslon i zažmuri puštajući slike da lete istim redom stvarajući film koji je vrteo godinama unazad.
„Dilidžan mali gradić u nedrima Kavkaza oduvek je bio biser Jermenije. Nacionalni park pod hektarima šume sa neodoljivim pogledom na kotlinu i kanjon. Destinacija a i privilegija bogatih koji su bežali u prirodu ili dolazili iz svih krajeva sveta željni magije u svim nijansama zelene. Oni su imali sreće da se rode baš tu gde vreme zastane u svitanju i smiraju dana puštajući svakog zanesenjaka da uživa u lepoti.
Sarkasovi su posedovali jedno od najvećih imanja stotinu godinu unazad, ogromna kuća kao tvrđava izdizala se na visorovni okružena hrastovima. Kameno zdanje dominiralo je okolinom izazivajući veliko poštovanje kod seljana, mnogo porodica se hranilo zahvaljujući njihovoj porodici. Jedni od retkih koji su ostali na zemlji sve dok se stvari nisu zakomplikovale. Gospodin Armen, oženio se mlad i nasledio imanje. Njegova sreća nije dugo trajala, nakon Viktorovog rođenja umire mu žena od upale pluća. Bol ga je izmenila, ljut zbog teške sudbine terorisao je narod tražeći nemoguće...od blagog čoveka postao je zver. Nakon par godina iznenada saopštava ukućanima da očekuje prinovu i dovodi drugu ženu, venčanje je bilo formalno i za uzan krug prijatelja. Ubrzo na svet dolazi Martin i od tada počinju bolji dani. Rado se sećao detinjstva, Ema je oduvek gledala na njega kao na starijeg sina. Jako se ljutila kada bi neko govorio o njoj kao maćehi ili pomajci, zbog toga je još više poštovao. Sa Martinom je imao poseban odnos...nežnog zdravlja i širokih interesovanja večito je držao nos u knjigama željan znanja. Obojica su voleli muziku i od malih nogu svirali klavir, Martin i violinu. Kako je vreme prolazilo postali su nerazdvojni. Viktor je sa uživanjem prihvatio obavezu da ga uvede u svet odraslih ponosan što su mnogi grešili u proceni po pitanju njihovih godina. Razlikovali su se po izgledu, Viktor tamnokos sa jakim obrvama i neobično crnim očima. Oštre crte lice, jake vilice i prodoran pogled nasledio je od oca dok je Martin bio plav i nalik na majku. Viktor krupan, snažnog tela a brat vitak, atletske građe. I ako različiti srca su im bila vezana kao da je njihovim venama tekla ista krv.
Sećao su porodičnih odlazaka do starog dela grada i ulice Šarambejan. Niz kamenih kuća sa terasama od drvenih rozeta i saksijma punih cveća koje su mamile zadivljene poglede. Male zanatlijske radnje, štandovi sa rukotvorinama, galerije i muzej krasili su ovaj umetnički raj. Sa severne strane visoki vrhovi Malog Kavkaza prekriven gustim pojasom šuma a na jugu klanac Simjonovka. Krajolik od kojeg zastaje dah. Dole, između mladica divljih leski blistale su dve rečice Golovinka i Dilidžanka. Božanstven miris poljskog cveća sa zelenih pašnjaka širio se kotlinom.
Baš tu u srcu istorijskog grada, jednog leta ugledao je nju...Lilit.
U dugoj ružičastoj haljini sa ukrasom od bisera na glavi koji miluju nežno čelo blistali su iznad uskog lica čineći je nestvarno lepom. Utegnuta u crni kaftan smešila se dok je pogledom slamala njegovo srce. Kao opčinjen posmatrao je dok je govorila turistima o znamenitostima grada. Bila je učenica srednje škole, jedna od najboljih, svojom upornošću i trudom uspela je nagovoriti gradske vlasti da radi preko sezone kao promoter Dilidžana. Od Rose je saznao da je njeni spremaju za udaju čim završi školu.Telom mu prođe drhtaj, zaljubio se na prvi pogled...ni jedna ga nije toliko privukla kao ona. Završavao je studije u Parizu i spremao se za odlazak u Ameriku, jedna srednjoškolka je sve planove izmestila u trenu i postala centar njegovog univerzuma.
