Vitka žena obučena u svileni komplet nežno plave boje izađe iz limuzine i na kurmandži jeziku glasno izgovori.
-Ašuk, želim videti Armena Sarkasova.
Starac se ukopa u mestu i začkilji očima posmatrajući damu pokušavajući da se seti ko je i odakle. Njene modre oči mačkastog oblika zariše se kao bodlje za njegovo lice i on pretrnu. Hladan znoj ga obli i tiho odgovori.
-Ne znam da li je u stanju razgovarati, poslednjih dana je jako loše?
-Ne brini, čuli smo se telefonom, još uvek ima otrovan jezik.
Iz kuće izađe Ema kada je čula nepoznati ženski glas kako odzvanja dvorištem. Podiže iznenađeno obrve i zastade za trenutak, nemoguće...sigurno je pogrešila, šta ona ima sa Armenom?
-Dobar dan gospođo...puno vremena je prošlo i sumnjam da me se sećate jer ovde ljudi imaju visoko razvijenu amneziju po potrebi. Naravno uvek je tako ako se radi o nečijoj nesreći ili kada je dug u pitanju. Verovatno ste vi poslednji krug odbrane „velikog gazde"?
-Ne znam gospođo o čemu pričate, kakav krug odbrane spominjete...ko ste vi?-Ema ustuknu na drskost i opor ton njenog glasa.
-Nije važno ko sam...došla sam na noge velikom Armenu, imamo nerešene račune.Vi sa tim nemate ništa i ja bih vas najljubaznije zamolila da me odvedete do njega.
Hodale su dugim hodnikom, njene štikle su lupale zarivajući se u Emin mozak svo vreme pokušavajući da dokuči odakle ovu ženu poznaje. Njena lepota je fascinirala, oblak parfema širio se prostorom ostavljajući slatkast miris koji je podsećao na neki poseban cvet.
-Evo...ovo je Armenova soba. Molim vas, iscrpljen je i svaki stres bi bio poguban za njega-Ema je molećivo pogleda.
-Ne brinite...nije od šećera, mnogo ga bolje poznajem nego što mislite. Nisam došla da ga „ubijem"! Verujte ako nekom treba živ onda sam to ja.
Ušla je polako u sobu i zatvorila vrata za sobom.
-Anuk? Stigla si?
-Naravno...-pogleda u bledo lice i osmehnu se.
-Ne mogu reći da sam oduševljen tvojom posetom ali moram priznati, držiš reč, što poštujem -tiho reče posmatrajući je ispod oka. Još uvek lepa, otrovna kao kobra...opasna žena.
-Tvoja osećanja me ne zanimaju, imali smo dogovor koji nisi ispoštovao.
-Anuk...dobila si novac na vreme u čemu je problem?
Vitka prilika priđe fotelji u kojoj je sedeo i pruži ruku dodirujući njegov obraz kao krilo leptira. Osmehnu se krajem usana i gracioznim pokretom izvadi iz torbice tabakeru. Prefinjenim pokretima zapali cigaretu i lagano se spusti na kanabe pored prozora.
-Jesam...ček je stigao ali šta je sa Lilit? Zašto je završila u smrdljivoj knjižari na periferiji Pariza? Živi kao pas u stanu sa nekim anonimusom???-glas joj je drhtao od besa.
Armen spusti glavu dodirujući rukom grudi, bol je postajao sve nesnosiji...Anuk je bila trag prošlosti koji ga je godinama izjedao.
-Ona je odlučila da ode. Nisam mogao ništa učiniti...Amir je pokušao da razgovara sa njom ali uzalud. Odbila je venčanje a samim tim i sve što je Saihovo, koliko znam Dino je još uvek zadužen za stoku i livade...a...
-Venčanje??? Sa nekim odrpankom iz plemena? Sa nekim ko će dobiti zvanje starešine plemena i visiti joj na kičmi u onoj zabiti? Neeee Armen...nije bio takav dogovor!-sevnu očima koje za trenutak dobiše zelenkast odsjaj.
-Anuk...vrlo dobro znaš da je Lilit jezidkinja, nisi očekivala da ću je uzeti za snaju...mi smo hrišćani. Poštujemo se ali se ne mešamo...
-Ne pričaj gluposti...Viktora je rodila Kurdistkinja, napravio si joj dete i ubio! Ne vuci me za jezik, vrlo dobro znaš da sam sve videla. Zbog tebe sam naučila kako treba sa muškarcima. Pokušavao si na razne načine da mi dođeš glave ali te je samo jedna stvar držala u strahu...da ne progovorim! Sem toga, Saih je sve ostavio tebi u amanet. Zinulo ti na jezidsku zemlju pa si jedva čekao da se rešiš Lilit! Igrom slučajnosti imam papir koji ste obojica potpisali.
