Obronci presvučeni smaragdno zelenom prelivali su se ispod kristalnog neba krijući u naručju drevno mesto. Ispod lišća duboko u nedrima okerasto beli hram zaustavljao je dah svojom lepotom. Sa prozora male kuće posmatrala je uglaste bež kupole preko kojih se lome Sunčevi zraci stvarajući nadrealnu lepotu pretvorenu u igru svetlosti i senki. Selo pored najveće Jezidske Svetinje jedva je imalo stotinak meštana. Kućice od kamena sa ravnim krovovima obraslim u kržljavo šiblje, naherene ograde i prašnjav makadam sve do glavnog trga ispred hrama. Svi posetioci i starosedeoci su išli bosi po svetim kamenim pločama iz poštovanja prema šeiku Adiju čiji se sarkofag nalazio u unutrašnjosti starog zdanja. Veliki čovek i reformator jezidizma. Vernici su ga smatrali reinkarcijom Anđela Pauna koji se raširenih krila spustio u Lalish.
Po prvi put nakon par nedelja osetila je olakšanje...mir se uselio u njenu dušu. Osećanje prijatne i teške jeze koje se dogodi kada kroz najtamnije hodnike duše prođe nešto toliko uzvišeno, nije je napuštao. Domaćini, stari bračni par prihvatio ih je kao da su poklon od Boga. Nikada nije srela ljude koji zrače takvom toplinom i sa uživanjem brinu o potpunim strancima. Dobrota i ljubav su se vratile u njen život, poželela je ostati zauvek na ovom svetom mestu. Otvori staru škrinju i uze maramu vezujući je oko glave, osmehnu se pri pomisli da joj je to postalo obavezni jutarnji ritual. Baci pogled na rnjavo ogledalce i zadovoljna svojim izgledom pođe uskim stepenicama do kuhinje.
-Dobro jutro lepotice –glas starice učini joj se kao najlepša muzika.
-Dobro jutro teta Zenija, uspavala sam se – osmehnu se celivajući joj ruku.
-Ako, ako...nisi okasnila, san je lek. Anuk se igra napolju sa Ramizom i Marisom. Prihvati se mleka i hleba.
-Nisam gladna, uzela bih samo čaj...
-Ne može tako, snaga je u doručku...veruj staroj ženi, trebaće ti. Od danas počinje pripremanje svetkovine koja je svim Jezidima vrlo važna. Ne možeš ni zamisliti koliko ljudi dođe i provede par dana u Lalishu. Celo mesto oživi, sve ove napuštene kuće budu ispunjene ljudima-dok je govorila oči su joj sijale posebnim sjajem.
-Kako dolaze? Zar smeju? Mislila sam...
-Ovde smeju, niko nas ne dira. Vrvi od pešmerga koji nas čuvaju raspoređeni po brdima. To je doživljaj i dugo se pamti. Žrtvujemo vola, spremamo rižu i gomilu povrća, hrane za čitavu vojsku...Niko odavde ne ode gladan i neispunjene duše.
-Dobro...biće mi čast da pomognem-zadovoljno poskoči iskreno se radujući što će biti od koristi.
Okolna brda odzvanjala su od bubnjeva terajući zvuk preko oblih vrhova do neba posutog zvezdama. Plamen vatre uzdizao se visoko dajući zlatasti sjaj Hramu i kamenim zidovima titrajući toplinom. Ushićeno je gledala očarana prizorom. Kao da se našla u sasvim drugoj dimenziji gde prestaje stvarnost i počinje bajka. Masa sveta šetala se mestom i slivala kao reka uskim puteljkom do glavnog trga. Devojke su plesale tradicionalni ples obučene u duge haljine okićene svetlucavim perlama izazivajući uzdahe još golobradih mladića. Zenija se naže i preko ramena i reče.
-Ajde...šta čekaš? Život brzo prolazi, hvataj se u kolo!
-Ne mogu teto...sve su devojke, ja sam udovica. Ne ide...-odbi plašeći se da je neko ne prepozna.
-Nema veze ko je udat ili neudat...eno i Sahibe, broji osamdesetu a igra kao mladenka!
Ustade nevoljno i priđe grupi devojaka koje napraviše mesta i osmehnuše se u znak dobrodošlice. Uhvati brzo korak prateći jak ritam. Srce joj je lupalo u grudima od nekog čudnog nemira, činilo joj se kao da je tinejdžerka u očekivanju prvog ljubavnog sastanka. Nikog nije gledala njena duša volela je samo jednog i za njega je večeras plesala.
