U kotlini između šumovitih padina nalazio se pravi biser, hram Agarcin. Jedan od najlepših u Dilidžanu. Sastavljen od tri crkve sa predivnim kompleksom napravljenim od žućkastog kamena bio je jedan od rado viđenih turističkih destinacija. Zaklonjen od pogleda oduzimao je dah kada bi u svoj lepoti okružen zelenilom izronio iza oštre okuke. Ispred asfaltiran prilaz krcat automobilima i putničkim kombijima. Znala je da je Martin nije pozvao tek tako, osmislio je prigodan program da bi privukao što više turista. Molio je da ponese nošnju jer će biti folklorna grupa sa spletom igara, mali koncert i beseda jednog od najpoznatijih modernih književnika Jermenije. Nije mogla odbiti jer se zalagao u promociji Dilidžana gde god je mogao, trudio se da makar malo ekonomski osnaži kraj nadajući se da će mnogi meštani od toga moći pristojno živeti. Prošlo je par godina od njenog odlaska pa je ponovan susret sa mladima članovima folklora bilo pravo osveženje. Ušla je u improvizovanu šminkernicu smeštenu u autobusu gde se presvukla očekujući svoju tačku. Nasmeši se svom odrazu u ogledalu i reče devojci koja je našminkala.
-Ti si mag...kao da me posmatra druga osoba u ogledalu.
-Hvala vam...vi imate najmanje šminke, retko je videti tako pravilno i lepo lice.
Njihov razgovor prekide razgovor ispred prozora i ona se ukoči kada prepozna glas. Viktor...sigurno je doveo svoju dragu da joj pokaže mesto gde će se obaviti venčanje. Zabole je do srca i sve se vrati kao da vreme nije ni za sekund odmaklo. Zahvaljivala je Bogu što je pristala da igra, neće je prepoznati u grupi isto obučenih i našminkanih devojaka. Njena sreća nije dugo potrajala, Maja devojka iz grupe zamolila je da otpeva umesto nje staru jermensku pesmu jer je grlo bolelo. Najviše je mrzela da se eksponira pred gomilom sveta, izbegavala je da peva jer deda bi uvek bio tužan kada bi kao devojčica u igri zapevala sa drugom decom.
Martin uđe na vrata i veselo zviznu kada ugleda devojke i reče.
-Drage dame, vi ste praznik za oči. Pripremite se, vi ste prve na redu...turisti jedva čekaju vaš nastup. Napolju su korpe sa ružama, podelićete ih okupljenom narodu kao znak dobrodošlice.
Izašla je ne gledajući nikog svo vreme pokušavajući da savlada tremu. Bila je ljuta na samu sebe što je poslušala Martina i pristala da pođe. Nervozno dohvati korpu sa cvećem i krenu prema grupi ljudi koja je stajala pored šarenog minibusa. Jedva namesti osmeh i pocrvene kada shvati da je upala u grupu mladića iz Rusije. Zadovoljni zbog lepe Jermenke pljuštali su komplimenti izazivajući još veću nelagodu. Na kraju reda stajali su Armen i Viktor Sarkasov ne skidajući pogled sa njenog lica. Starac je piljio u nju kao da je prvi put vidi, uze cvet iz njene ruke i reče.
-Lilit??? Ili je ipak istina da me oči više ne služe kao pre?
-Dobro vidiš...Lilit je!-Viktor odgovori odmeravajući je pogledom vidno ljut zbog mladih Rusa.
-Zakleo bi se da je neka druga cura...nikada te ne bih prepoznao ispod te šminke i Jermenske nošnje.
Klimnula je glavom i bez reči uputila se prema ostalim učesnicima folklorne grupe. Ritam igre je malo opusti, povrati samopouzdanje, zahtevan ples tražio je potpunu pažnju. Nije mogla videti lica iz publike što je bila prednost kada su plesali u grupi. Utihnu i poslednji ton i ona dobi par minuta vremena da odahne dok je pesnik recitovao stihove. Na trećoj strofi pusti glas poznate Jermenske pesme zasnovane na uspavanci. Uspavanke su u Jermeniji deo tradicije, u davna vremena devojka se udajom na prvom mestu obavezala da rodi dete. Mlada koja zatrudni po običaju zavetuje se na ćutanje sve do porađaja. Jedini njen sagovornik je muž. U velikim porodicama to je bilo jako teško ispoštovati ukoliko je suprug bio pečalbar. Sva nadanja mlade žene i potisnuta osećanja bila su utkana u reči uspavanke tek rođenom detetu. Iz tih razloga mnogo pesama je završilo kao nacionalno blago. Nežne reči reči pune ljubavi zaploviše prostorom milujući stare zidine manastira nestajući u kotlini. Mek i topao devojčin glas dodirnu srca slušalaca koji su u tišini slušali predivnu pesmu protkanu najlepšim osećanjima. Pevala je kao nekada osluškujući svaki ton vraćajući se u detinjstvo. U hladnim zimskim noćima baka joj je tiho pevala iste reči i ako je u dubini dečije duše želela da je njenom mestu majka.Trže je gromoglasan aplauz kada utihnu i poslednja reč.
